Sedim na klupici i čekam
Život polako umire u toj poznatoj ulici
Kako u tim bićima čije krošnje osluškujem
Tako i iza ovih izbledelih fasada gde neko
Broji novac da otplati kredit
Pokušava da popravi prastaru veš-mašinu
Jede isti ručak već treći dan za redom
Gomila informacije u mozak ne bi li spasio poslednji rok
I niko pa čak ni ja nije svestan da život polako umire.
Ulica koju posmatram nije moja
Komšija koji je izveo psa, nije moj
Prodavnica sa moje desne strane nije prodavnica u kojoj kupujem hleb i cigare
Stepenice te zgrade ne vode u moja četiri zida
Ali se nigde na svetu ne osećam svojom više nego ovde.
Emocije su rastrzane
Razum poslednji put zviždi pre nego što napusti stanicu
Srce diže ustanak u grudima
A noge traže novog vlasnika
"Idi odavde", razbacujem se imperativima
"Ako ostaneš, izgubićeš sebe", začinjavam ultimatumima
Ali ova ulica mi ne da da odem.
Čekajući shvatam
U svakom od nas leži to prokletstvo
Da se vraćamo na najbolnija mesta
Na kojima smo u nekom trenutku
Bili srećni
Ne bismo li dobili šansu da spasimo
Život koji polako umire.
Нема коментара:
Постави коментар