Nisam pisao neko vreme, okupirale
su me razne druge obaveze, uglavnom one manje zanimljive. Onda sam se setio da
ipak imam obavezu da nešto napišem, čak i kada za to nisam raspložen. Nikada
nisam voleo da pišem na silu, ali nisam ni morao, jer mi je upravo to dalo
ideju za novi tekst.
Navikao sam da s vremena na vreme napišem nešto i to je
postalo deo moje rutine, bez koje ne mogu. Nekada ispišem stranice i stranice,
nekada je to pesma od samo par redaka ili reči, ali sve to je svakodnevica koja
me guši i koja mora da izađe napolje. Moj način da to izbacim je pisanje. Dok
to nisam otkrio bio sam besan, često sam bio besan i umeo sam da mrzim, bar sam
to tada mislio. Danas taj bes mogu da provučem kroz napisane redove i da ga na
taj način učinim jako malim i neosetnim, jer kada se nešto isparča do
najsitnijih delića ostaje mi toliko malo da ga posadim u zemlju i napišem novi
tekst, kada izraste.
Uskoro će biti štampana moja prva zbirka poezije. Sva osećanja u proteklih nekoliko godina na sto strana. Bez ublažavanja, bez šminke, bez razmišljanja. Samo čista osećanja i misli o vremenu koje sam proživeo. I to je bio moj način da se izborim sa svim tim teretom. Poezija nije bila izbor, već jedino rešenje. Jedini izlaz iz svega u šta sam se godinama uplitao i što je ostalo zarobljeno u mojoj glavi. Kada sedneš sam i uzmeš olovku i papir, više nemaš koga da prevariš. Sve laži su presušile i ostaje samo onaj mulj sa dna, zvani istina, koji se sada tako jasno vidi. Jednostavno se prepustiš, neka peče, boli, nek guli kožu i izjeda organe, na kraju ostaješ sav umoran i isceđen, ali čist i slobodan.
Tvoje reči uvek mogu da pomognu i nekom drugom. Dok pišem ovo, to je samo moje i samo ja znam na koji način sve to doživljavam, ali kada ovaj tekst bude objavljen, on postaje i vaš teret, vaše prokletstvo ili sredstvo preživljavanja. Možda vi to ne shvatite tako ozbiljno, možda ni ne razmislite o tome, ali ako se ipak bar malo pronađete u rečima, probajte da nađete i vi njih u sebi. Zatim ih iščupajte odatle i podelite sa drugima. Skinućete ogroman teret sa sebe, a možda je baš taj teret neophodan nekome da se održi na površini.
Često nailazim na primere ljudi koji su nekada pisali poeziju, romane, dnevnike, bilo šta, ali kažu da je to bilo davno i da su jednostvano prestali u nekom trenutku. Neki su izgubili volju, neki nisu više imali vremena, svako ima svoj razlog i to mi je jasno. Samo ne mogu da shvatim kako se onda čuva sloboda ili mir, kako nisu besni?
Ne razumem kako se postaje čovek koji više nema potrebu da piše?
Vojislav Stojsavljević
Нема коментара:
Постави коментар