Maja Babović: Slovo za majku

Ženo, budi malo djevojčica!
Vrati se u svoju ljušturu
I nahrani svoje biće.
Od kad nisi čula glas
"Kako si?"
Od kad nisi zagrlila
Svoje maleno Ja iznutra
Što kisne i čezne
Svake bogovetne noći?
Ne kuni njih 
Jer su te ostavili.
Srdi se na sebe
Jer si se ostavila!
Od kada nisi pitala
To malo biće,
Tu krhku curicu
Što vrišti tišinom,
Kako je
I da li joj treba topline?
Zaboravila si, ženo,
Zaboravila si da voliš sebe.
Dok si krpila tuđe emocije,
Tvoje su nazeble.
Dok si brinula kako su drugi,
Zaboravila si na to kako si ti.
Dok si jurila za onima što odlaze,
Predaleko si od sebe otišla.
Dok si tražila druge,
Sebe si izgubila.
Dok si mazila i tetošila njih,
Sebe si pljunula i pogazila.
Dok si sakupljala tuđe komade,
Svoje si raspršila
Kroz čitavu vaseljenu.
Dok si čekala druge da dođu,
Zaboravila si da se vratiš sebi.

A to malo biće te uvijek čekalo.
Jedino.
Jedino te je ono čekalo!
I trebalo te je, itekako.
Trebalo mu je tvoje poezije,
Tvoga mira,
Tvoga "biće dobro".
Dok si poturala svoja leđa
Za druge,
Nijesi primijetila
Izlomljenu kičmu,
Nažuljana stopala,
Ogromne podočnjake,
Natekle šake..
Dok si druge oživljavala,
Ženo,
Ubijala si djevojčicu u sebi.
I ne krivi druge,
Ne,
Nisu te oni razočarali.
Razočarala si ti sebe.
Ti si kriva.
Jer tvoja je obaveza bila
Da voliš sebe.
Da ljubiš sebe.
Da cijeniš sebe.
Da skuvaš sebi kafu.
Da napišeš sebi pjesmu.

Da živiš!




Нема коментара:

Постави коментар