Zamisli,
za godinu dana,
nju, na mom mestu,
sa druge strane stola,
gleda te, gotovo s iščekivanjem.
Ti si za nju paradoks
Ti si za nju misterija.
Priđi joj bliže
Pusti je da vidi svaku boru na tvom licu
iskrivljen osmeh
ožiljak pored oka
po neku sedu vlas.
Neka vidi jedan već proživljen život ispisan na tebi.
Pruži ruke ka njoj
za nju to nisu dve propuštene prilike kao za mene.
Neka priča malo o sebi
Neka te zove mili,
ta druga
ta draga
tvoja nova Izolda
tvoja Frida
i tvoja Julija.
Liči ti na Skarlet O’Haru
ta zelenooka, koketna diva.
Dok govori oči joj sijaju s uzbuđenjem.
Ne liči na mene
Zar ne vidiš?
Pušta te da kriješ sve o sebi.
Pušta te da se smeješ lažno,
da gledaš netremice u nju.
Divi se tvojim lepim crtama lica
Misli da je pronašla savršenstvo.
Emotivca.
Usamljenika.
Zamisli, sada, tu, za godinu dana,
nekoliko metara od vas,
za drugim stolom.
Zamisli mene.
Ozarenu,
drugačiju.
Preblizu tebe.
Zamisli,
onda sebe,
kako odlaziš iz restorana,
kako se smeješ,
pomalo pijano,
njenim šalama,
kao što si se nekada meni smejao,
onako izistinski.
Zamisli sad papir u džepu tvog sakoa,
sada već zgužvan.
Moje reči na njemu
Koje bole kao da su užarene
Kao da čuješ kako ih izgovaram
Iako ih bacaš
Iako ih psuješ
I pališ
One te prate celu noć:
„Pazi, pomisliće da je voliš“.
za godinu dana,
nju, na mom mestu,
sa druge strane stola,
gleda te, gotovo s iščekivanjem.
Ti si za nju paradoks
Ti si za nju misterija.
Priđi joj bliže
Pusti je da vidi svaku boru na tvom licu
iskrivljen osmeh
ožiljak pored oka
po neku sedu vlas.
Neka vidi jedan već proživljen život ispisan na tebi.
Pruži ruke ka njoj
za nju to nisu dve propuštene prilike kao za mene.
Neka priča malo o sebi
Neka te zove mili,
ta druga
ta draga
tvoja nova Izolda
tvoja Frida
i tvoja Julija.
Liči ti na Skarlet O’Haru
ta zelenooka, koketna diva.
Dok govori oči joj sijaju s uzbuđenjem.
Ne liči na mene
Zar ne vidiš?
Pušta te da kriješ sve o sebi.
Pušta te da se smeješ lažno,
da gledaš netremice u nju.
Divi se tvojim lepim crtama lica
Misli da je pronašla savršenstvo.
Emotivca.
Usamljenika.
Zamisli, sada, tu, za godinu dana,
nekoliko metara od vas,
za drugim stolom.
Zamisli mene.
Ozarenu,
drugačiju.
Preblizu tebe.
Zamisli,
onda sebe,
kako odlaziš iz restorana,
kako se smeješ,
pomalo pijano,
njenim šalama,
kao što si se nekada meni smejao,
onako izistinski.
Zamisli sad papir u džepu tvog sakoa,
sada već zgužvan.
Moje reči na njemu
Koje bole kao da su užarene
Kao da čuješ kako ih izgovaram
Iako ih bacaš
Iako ih psuješ
I pališ
One te prate celu noć:
„Pazi, pomisliće da je voliš“.
Нема коментара:
Постави коментар