Prvi put kad te budna sačeka,
žena ti oko vrata stavi amajliju
i njena briga te prati i čuva
kao voda prolivena preko praga kad pođeš.
Očima okrenutim na drum umije te od uroka
i skloni od zlonamernih pogleda.
Svetlo ne gasi nikad,
dok ti glava ne dotakne jastuk,
da vidiš kuda ideš,
da ne zalutaš i ne kreneš krivim putem.
Da vidiš ko ti ide u susret
i jesu li mu čiste ruke, namere i obraz.
Krije li nešto iza leđa
i smeš li da mu okreneš svoja.
Da znaš da neko misli i čeka
i da uvek imaš gde da se vratiš
i kad si nasmejan i kad si potišten,
kad su ti oči sive kao olovo
i ramena savijena od tereta.
Kad drhtiš od besa,
kad mirišeš na loša mesta,
kad ćutiš i gledaš u daljinu...
uvek imaš gde da se vratiš.
Na to te amajlija podseća.
Laka kao pero,
da ne osetiš da je nosiš.
Snažna kao poljubac u čelo i u oba oka,
da stoji pred tobom kao štit.
Da znaš čiji si i ko je tvoj.