Reče mi jedan dečak kako ne voli jesen. Reče mi kako je ravnodušan na šarene krošnje i kako su ljudi u jesen depresivni. Pomislih kako je tužno tri meseca čekati da jesen prođe. Zapitah se zašto se uporno u školi zadaju teme o jeseni. Zapitah se kako je moguće da odrasli ne vide da je jesen deci dosadna. Da ih uvlači u kuće i u previše garderobe. Zapitah se zašto je meni trebalo dvadeset i četiri godine da zavolim jesen.

Za jesen je potrebno da voliš svako svoje jutro. Da voliš svoje obaveze, koje te vode ka napretku. Da voliš užurbane korake koji ti ne daju da odustaneš. Da voliš svoje suze, jer te čiste i oslobađaju. Zatim da zavoliš kišu. Da voliš svaka zatvorena vrata, jer ti to Bog šalje poruku da ti sprema nešto bolje. Da voliš svoje telo i kada nije aktivno. Kada mu je potreban odmor i obnavljanje energije za dalje. Da voliš osećaj novog početka u godini, kao kada si kretao u školu. Da te uzbuđuju nova saznanja. Da ti ne smetaju ni kiša ni vetar, jer se raduješ odredištu.

Za jesen je potrebno da zavoliš detalje. Da zavoliš tren pre nego što se Sunce pojavi na horizontu. Da zavoliš lišće bordo boje i pozdravljaš ga svake godine sa divljenjem. Da zavoliš sivu boju, jer je i ona boja života. Da znaš da nisu bitne boje, već sjaj u očima kroz koji se pretaču. Da zavoliš raščupanu kosu i rumene obraze. Da zavoliš sveže, zalutalo cveće. Da zavoliš šarene kapute i zamagljene naočare. Da zavoliš oblike starih zgrada. Da zavoliš trenutak u kom se njegovi prsti greju na tvom vratu. Da zavoliš čaj i beskrajne razgovore.

Za jesen je potrebno da voliš. Da voliš šetnje sa svojim psom pre svitanja. Da voliš da ustaješ rano, jer srce traži da iskoristiš vreme. Da voliš zaljubljene, isprepletane ruke i topao dodir grudi. Da voliš iskrene, prijateljske zagrljaje. Da znaš da zagrljaji pune dušu. Da voliš samoću, jer tada nikada nećeš biti usamljen. Da voliš da maštaš i da stvaraš. Da voliš da pomogneš, da daš ljubav i razumevanje. Za jesen je potrebna zrela duša i dečije srce. I da umeš od života da napraviš spektakl.