Prvo dugo dugo nestaješ
danima godinama decenijama
pa onda
kada pomisliš da nije ostao ni molekul meseca
onda počneš da se budiš
prikupljaš promrzle delove sebe
i podgrevaš ih na vatri
sam
sam i kad ne želiš da si sam
grle te jedino misli preživelih
u ovom usnulom ratu
onda
jednog dana
počneš da dišeš, neprimetno
kao da ti je neko odvrnuo srce
i ono
polako kuca
kao da su reke zašuštale u tebi
pa osetiš da si lagan
dovoljno težak da slomiš led
u plućima
nema praznina
pa se kao više ničeg ne sećaš
pa se kao više ne tražiš
tamo
gde si se tako lepo gubio
pa se više ni ne boliš
samo te praznina ponekad zaboli
kad se setiš
da je postojalo nešto
zbog čega je zemlja prestajala da se okreće

jednoga dana
ne znaš ni koliko je milenijuma prošlo
to više nije ni bitno
ćutiš ćutiš
dok ne ućutiš
sve one praznine na tonove
gledaš tupo u noć
odnela je
i odlazak.