Retki su trenuci kada poželim da budem samo nemi posmatrač života.

Šetam niz redove maslinjaka, dodirujem listove, osluškujem tišinu obljubljenu glasovima cvrčaka, tišinu koja me oslobađa. Posmatram veličanstven zalazak sunca nad poluostrvom Luštica, penjem se uz kamene skaline i gledam u plavo prostranstvo u daljini. Želim da budem more. Da ne pitam, a da znam. Da ćutim, a da razumeju. Da se osamim, a da nikada ne osetim usamljenost. Da sve vidim, da sve čujem, da sve znam, a da ne boli. Da zaštitim sve svoje mirove i nemire. I da ih sve preživim i nadživim. Da sačuvam dostojanstvo, uzvišenost i lepotu. Da sreća bude svrha mog postojanja. Da od boja nosim samo Sunce, da od briga imam samo Vetar, i da me Mesec, na kraju dana, uvek sačeka da zaspimo zajedno.


Selo Klinci podsetilo me na davno zaboravljenu životnu lekciju: ''Uspori''. U njoj je sva mudrost i suština. Ostavi mobilni telefon i laptop u koferu, iz sobe izađi samo naspavana i nasmejana, i to će biti dovoljno da budeš lepa i zadovoljna. Ne gledaj na sat, ne pitaj koji je dan, nigde ne kasniš, nigde ne žuriš, ne razmišljaj šta je sledeće što treba da učiniš, ne budi napeta, ne razmišljaj previše, ne brini, ne mora baš uvek sve da bude pomno isplanirano, ne opterećuj se. Prepusti se, okreni se prirodi, okreni se sebi.
I dok Sunce poslednjim zracima vuče More u postelju, u čaše se sipa domaći sok od maline, polako se večera i dugo se smeje u bašti Klinci Village Resort-a, mesta koje je nastalo i opstalo uprkos svim nedaćama, okolnostima, ratovima, teškim rukama i režimima. Jedan divni čovek, nepresušna inspiracija, jednog dana je odlučio da napusti Beograd, sve konfuzije i brzine velikog grada, da se vrati u svoju zemlju, u selo svojih predaka, da se izbori za sve što mu je oduzeto, što je izgubljeno, a što je neprocenjivo. Da sačuva prave vrednosti, očuva kvalitet života svoje porodice, pomiri razlike starog i novog doba, te da počne život ispočetka.


U ovim starim, kamenim, mediteranskim kućama još se u prošlim vekovima volelo, smejalo, ljubilo, ispijalo, želelo, ali i pucalo, patilo i preživljavalo. Bogdan je oživeo duh čitave familije Kaluđerović, čijih je prethodnih 17 generacija ovde živelo. Restaurirao je kuće, uredio kompletan enterijer resorta, napravio farmu, te pretvorio u umetnost svaki ćošak i svaki kvadrat ovog imanja, koje odiše lepotom, istorijom, tradicijom i jedinstvenošću.



Još jedno veče spušta se na poluostrvo Luštica, do bašte tiho dopire zvuk Ejmi Vajnhaus, glas koji smiruje, koji je stvoren da uguši neizdržive tišine i isprati neponovljive trenutke. Gde god da smo bili danas, šta god da smo radili, sa kim kod da smo sedeli, od koga kod da smo bežali, kuda god da smo lutali, ovo je vreme da se vratimo na svoje. I svojima. Onima sa kojima se razumemo pogledom, osećamo ćutanjem, volimo razumevanjem i predajemo sa osećajem slobode.

U životu se uvek vraćamo tamo gde smo osetili dom. Neobjašnjivu toplinu. Duboki mir. Dragocene (samo)spoznaje. Nadahnuće.

Ovo mesto navešće vas da mu se uvek iznova vraćate.
Pročitaj drugi deo: Klinci Village: Lepota trenutka ušuškana u neodoljivi enterijer

#putovanja

insp.