Gautama Buda kaže: "Želje nisu potrebe". Stoici su to shvatili mnogo pre, a kasnije je o tome pisala i Karen Hornaj. Međutim, sve do pojave REBT psihoterapije nije precizno utvrđeno koja su to ljudska "moranja" i šta ljudi treba da urade da bih ih pretvorili u svoje zdrave preferencije. Albert Elis je prvi teoretičar koji to uradio, iako je i sam rekao da nije prvi teoretičar koji je uočio da pretvaranje preferencija u zahteve dovodi do nezdravih emocija i disfunkcionalnih ponašanja. 

Evolucijski, smatra se da su naša moranja imala prednosti. Zamislite našeg pretka kako stoji u šumi i ugleda medveda i razmišlja: "Baš bi bilo lepo da me ne napadne, ali ako se to desi nije strašno." Dakle, u takvim uslovima je bilo zdravo i poželjno razmišljati: "Moram da bežim inače sam mrtav! Užasno je ovo što mi se dešava". Smatra se da je u takvim situacijama u prošlosti adrenalin bio i te kako koristan. Ono čuveno bori se ili beži. Međutim, mi danas ne živimo u toliko opasnom svetu. Opasnom na drugačiji način - možda zaista i dan danas možete u ekstremnim situacijama videti primere ovakvih reakcija (majka koja je digla auto ispod kog je bilo dete, brat koji je odgurnuo sestru i spasao joj život samo su neki od primera).

I danas neka moranja imaju prednost. U REBT-u razlikujemo kondicionalno i apsolutističko ''moram''. Prilikom konkurisanja za posao koji vam se dopada i/ili za koji smatrate da bi mogao da vam ostvari još neke ciljeve (napredak u karijeri, veću finansijsku stabilnost, iskustvo) možete razmišljati: "Moram dobiti ovaj posao ili ću ostati bez finansijske podrške, i neću moći sebi da priuštim socijalni život kakav želim. To bi za mene bilo sada nepovoljno i zato je bolje da učinim sve što mogu da ga dobijem." ili "Ja apsolutno moram da dobijem ovaj posao, i ako ga ne dobijem, to je užasno. Ne mogu da podnesem da ostanem bez ove prilike, i ako se to desi to će biti samo dokaz koliko sam nesposoban i bezvredan."

Prvo moranje je kondicionalno jer vas motiviše, suočava sa realnošću, nagradama, kaznama i posledicama, odnosno podstiče vas da ulažete više truda i napora nego ako samo preferirate da dobijete posao. Ovakav način razmišljanja obično dovodi do toga da osoba razmisli šta je dovelo do neuspeha na razgovoru na posao, a samim tim da radi na unapređenju kako bi povećala svoje šanse. To može biti rad na sebi u vidu smanjenja anksioznosti ili povećanja samopouzdanja, vežbanje predstavljanja, ili sticanje dodatnih veština, znanja koja će obogatiti CV, zatim stvaranje poslovnih kontakata radi preporuke, istraživanje o poslu za koji konkurišete i slično.

Drugo moranje je apsolutističko jer vas dovodi do nerealnih, preteranih generalizacija koje štete. Na apsolutistična moranja se često nadovezuju kognitivne greške (poput: "Ako sada ne uspem, nikada neću naći posao."), koje doprinose nezdravih osećanjima. Osoba koja ima ovakav način razmišljanja češće će odustajati, kriviti preterano sebe ili druge, osećati se potišteno, povlačiti u sebe i gubiti motivaciju, čime će se uvesti u začarani krug koji vodi u samoostvarujuće proročastvo. Naime, kada nam opadne motivacija, izgubimo volju, verujemo da će nas odbiti - mi ne koristimo svoje resurse i potencijale dovoljno, delujemo češće nezainteresovano, što može dovesti do toga da budemo odbijeni.

Ako razgovor za posao procenjujemo kao nešto strašno, imaćemo neugodan osećaj poput anksioznosti ili nezadovoljstva što moramo da se tome izlažemo, a ako taj razgovor procenimo kao izazov ili priliku za učenje o sebi i vežbanje onda imamo pozitivana osećanja poput znatiželje, zadovoljstva. Na naša osećanja, ponašanja i razmišljanja utiču i raniji razgovori za posao, naša prisustvovanja tuđim razgovorima za posao, tuđa iskustva koja smo slušali, naša osećanja u ranijim situacijama i naša ponašanja, kao i osećanja i ponašanja drugih ljudi. Naš aktivirajući događaj (u ovom slučaju razgovor za posao) postoji u kontekstu našeg pamćenja, naših iskustava i naših očekivanja, kao i brojnih drugih faktora kojih nismo svesni. Ponekad anksioznost povodom posla je samo vrh ledenog brega, te se ispostavi da osoba ima iracionalna uverenja o poslu uopšteno, o samostalnosti i prihvatanju odgovornosti. Za početak, svaka osoba treba da razmisli koliko istine može da podnese.

Ponekad naše reakcije i osećanja koja nam se ne sviđaju otkrivaju najviše o nama i predstavljaju odličan putokaz za razumevanje dubljih osećanja, ponašanja i reakcija. To, naravno, nije uvek slučaj. Neko se samo boji da ne ostavi loš prvi utisak, ali je vrlo voljan da radi.


Želim vam da otkrivate svoja moranja, da naučite da ih razlikujete i da ih menjate!


Bojana Obradović je 2013. godine pokrenula prvo besplatno online savetovalište za studente, u okviru projekta Pričajmo o tome (www.pricajmootome.rs). Pored savetovališta za studente, svi građani mogu besplatno prisustvovati radionicama i predavanjima. Za sve dodatne informacije javite se na mail: bojana.obradovic7@gmail.com


#psihologija

insp.