Suština života može da se svede na priču jednog psa. Ali ne bilo kog psa, već Tokinovog „Psa”. 

Pas je mudri, radoznali posmatrač i beskrajno duhovit „kritičar” ljudskih života, svakodnevnih gluposti ili važnosti koje ne opažamo, bespotrebnih napora, komplikovanja, trošenja; izgubljenog značaja slobode, bliskosti, humanosti, vremena i pažnje; propuštenog uživanja u ljudskoj lepoti, prirodi i životu; letenju bez osvrtanja, življenju bez disanja.

Iako se ideja o psu naratoru u srpskoj književnosti javlja još kod Danila Kiša u „Ranim jadima” , ovo Tokinovo delo jeste jedna autentična, urbana priča o životu sagledanom iz ugla životinje koja, i te kako, ume čoveka da podstakne na razmišljanje i preispitivanje. Tokin ostaje dosledan svom stilu pisanja - naizgled jednostavni opisi i misli, razgovorni jezik pomešan sa zabavnim i jedinstvenim psećim žargonom, kriju mnogo dublju poruku i suštinu, emociju koja se kopa psećim šapama i ostavlja na duši trag nežnosti i prave, bezuslovne ljubavi.

Dobroćudni Žile, kom se sve prašta jer ima „srce kao kuću”, stroga Anči, „ljudina od žene”, radoznale i živahne devojčice Dunja i Maša, i naravno on - pas, bez kog ova porodica i ova priča nikad ne bi izgledale isto. Glavni likovi čine toplu, iskrenu pseću priču, koja je, u stvari, jedna ljudska ispovest o tome kako život ne mora da bude kompleksan da bi bio lep i da bi imao smisla.

„Sve što mene čini srećnim ili ne može da se kupi ili je besplatno. Dobro je da me ne čini srećnim da imam cipele, jer stvarno ne znam kako bih ih kupio. Ili auto, ili stan, ili dva ili tri stana. Mislim da bi me dokusurilo da imam stvari, jer da sam u tom fazonu, ja bih onda voleo da imam sve stvari koje postoje. Ne bih se smirio dok ne bih imao svaku stvar na planeti...

U tom smislu, izuzetno sam zadovoljan što volim livade, reku, more, što volim kučke i njihove mirise, što volim ljudsku porodicu, a naročito što volim malu Dunju. Ona još nije zaražena stvarima, pa se lepo razumemo. Mala je još, mada vidim da je već polako hvata taj virus, ali ja se trudim da je zaštitim, da je zadržim u normalnom svetu bez stvari, koliko god mi moj pseći uticaj dozvoljava.”

Nedostaje li nam dan za reku, nedelja za selo, leto za more, jutro za pijacu, noć za uživanje, sat za trčanje, petlja za borenje, dostojanstvo za čuvanje, milost i srčanost za ostajanje uz onog ko te voli beskrajno - i u dobru i u zlu? Nedostaje li nam ćebe za poklanjanje nekom nemoćnom, hodnik zgrade za spasavanje od zime, ruke za pomaganje, humanost za življenje? Ili živimo sa izgovorima u džepu, sa ljudskosti koja je ostavljena po strani - da ne smeta, da ne misli, da ne oseća.

Ova knjiga čita se nekoliko puta - i kad je lako i kad je teško, i kad se smeje i kad se plače - na glas. Čita se, pa se kratko zatvori, sa prstima među stranicama, pa se malo misli, malo gleda kroz prozor, malo u nebo, pa se opet otvori, pa se opet živi. Jer, kao što smo već rekli - tu je sadržana suština svih naših malih/velikih života.

„Lepo je kad me vlažna trava udara po grudima, dok trčim kao gepard pored Save. Lepo je što moje jako telo nosi moju dušu tako nisko, odmah uz travnatu planetu. Lepo je kad skočim preko klupe. Lepo je kad mi se oči magle od brzine kojom se krećem. Silom svojih mišića, tetiva i kostiju. Dok mi uši skaču oko glave, dok mi se telo grči i zapomaže da je dosta - lepo je. Lepo je kako me bole but i plećka dok ih forsiram preko svake mere... Kad se valjam po travi da osetim planetu na kojoj živim, i dok me planeta češka po leđima, ja joj vraćam isplaženim jezikom koji mi preko usana visi na stranu. Planeta voli kad se valjam po njoj. Ona zna da je to dobro za sve nas.

Lepo je kad me Dunja mazi svojim nespretnim rukama, lepo je kad mi slučajno gurne prst u oko, kad ja zarežim, a ona počne da plače pa se Anči dere na mene, a Žile na Anči. Lepo je kad jedem. Lepo je kad žvaćem i gutam i kad mi sva ta količina hrane spakuje želudac i otera me na spavanje. Kad ne mogu da gledam koliko sam sit.

Lepo je kad se ženke kreću, kad mašu svojim glavicama, kad se mršte i reže, kad ništa ne razumeju a sve znaju, kad tapkaju noktićima po betonu, kad mirišu na sve što je važno, kad mirišu na sve što se broji, lepo je kad mi mirisi otimaju razum... Lepo je kad naletim na nekog baju, nekog opasnog tipa, nekog sebi ravnog, kad se posvađamo, pa kad se merimo, kad cenimo koliko će štete da bude ako se pokidamo, pa kad procenimo da će da bude zajebano ako se dohvatimo. Lepo je što posle toga ništa nije rešeno, lepo je što ste obojica dali jedan drugom sve svoje najbolje i sad ležite krvavi, jedan pored drugog, sjedinjeni u životu.

Lepo je kad se živi. Lepo je kad je teško. Lako je magla. Lako je samo vrh ledenog brega. Lako je tri centimetra cveta iznad deset metara korenovog sistema. Lako ima tanku priču. Lako je za turiste u rođenim životima.''