Psiholog: Ljubica Ratković, savetovalište ''Pričajmo o tome''
Polazak deteta u jaslice ili vrtić, uglavnom predstavlja prvo odvajanje deteta od porodic na duži vremenski period. Dete se tada prvi put susreće sa većinom nepoznatih ljudi, kako dece, ali tako i odraslih, sada je potrebno da bude samostalno do određene mere, menja režim dana, ispunjava obaveze... Detetu je potrebno vreme kako bi se prilagodilo na vrtić, kako bi se oslobodilo sa novim ljudima i novim okruženjem, i kako bi prihvatilo novu rutinu i ritam života. Vreme adaptacije deteta na vrtić je individualno, zavisi od mnogo faktora, ali za većinu uspeha/neuspeha u detetovoj adaptaciji presudnu ulogu ima porodica. Da, sada se verovatno većina vas pita, zašto na sajtu za mlade, neko piše o adaptaciji deteta na vrtić, ali nekolicina vas je verovatno odmah pronašla ovo dete u sebi, samo u malo starijem uzrastu. Možemo primetiti veliku sličnost između adaptacija omladinca na fakultet i polaska deteta u vrtić.
Često adaptacija na fakultet mnogima predstavlja veliki problem. Adaptacija, ili prilagođavanje, predstavlja promenu obrazaca ili strukture ponašanja u skladu sa okruženjem, zahtevima sredine, ili šire zajednice. Neretko se dešava da pojedinac ne može da se adaptira i tada dolazi do poremećaja adaptacije.
Moramo imati u vidu da poremećaj adaptacije ne deluje isto na sve nas, već zavisi od toga kako na pojedinca generalno deluju stresne situacije, kakav mu je odbrambeni mehanizam, kakve je strategije izgradio kroz život u borbi sa svakodnevnim problemima. Osobe koje imaju razvijene socijalne veštine, adekvatnu socijalnu podršku u svom okruženju, čvrste partnerske i prijateljske veze, manje su podložne javljanju problema u prilagođavanju, a ako se pak i desi, mnogo se lakše izbore sa njim. Sa druge strane, osobe koje su podložnije poremećaju prilagođavanja su osobe koje su već u prošlosti imale problema sa depresijom, anksioznošću, osobe koje su bile zlostavljane, zapostavljene, ali pak i čiji su roditelji bili suviše zaštitnički nastrojeni. Kod osoba koje imaju poremećaj prilagođavanja možemo primetiti neke od sledećih simptoma: osoba počinje da se oseća napeto, tužno, ljuto, nemoćno, često plače, ima česte glavobolje, bolove u stomaku, promene u spavanju, apetitu, socijalnu izolaciju, destruktivno ponašanje, ponekad se dešava i da počinje da se drogira, pije, sklona je vandalizmu... Kod odraslih pri poremećaju adaptacije obično dolazi do depresije i anksioznosti, dok je kod adolescenata poremećaj adaptacije praćen poremećajem emocija i ponašanja. Kada se radi o polasku na fakultet, situacija je dosta specifična, jer sa sobom nosi dosta promena ukoliko omladinac upisuje fakultet van svog grada. Neke od promena, kao i zahteva koji se postavljaju pred pojedinca su:
- - Promena mesta stanovanja/navikavanje na novi grad;
- - Separacija od porodice, prijatelja, bliskih ljudi;
- - Odgovornost za svoj opstanak i obaveze;
- - Osamostaljivanje;
- - Pripadanje određenoj grupi;
- - Raspodela novca;
Da li nešto nedostaje? Da, još mnogo toga bi se tu moglo navesti, ali ono što je ključ svega, da ni u jednom od prethodnih problema pri adaptaciji nismo spomenuli baš adaptaciju na fakultet, a pojedinac je došao tu da studira i da se ostvari kao ličnost. I sada shvatamo da inteligencija nije jedini uslov da pojedinac bude uspešan, uporedo se moraju razvijati i drugi kvaliteti ličnosti kako bi njegove intelektualne sposobnosti mogle da dođu do izražaja, i to u najboljem obliku. Dolazimo do toga da nam je ono što nam je u principu bilo primarno, ono zbog čega smo ustvari promenili svoje stalno mesto stanovanja, odvojili se od roditelja, prijatelja, partnera, dotadašnjih životnih navika, rutina, obaveza, u stvari sada na gotovo poslednjem mestu na našoj hijerarhiji obaveza. Mi težimo da upoznamo bolje grad, nove ljude, da rasporedimo dobro novac kojim raspoložemo, da zadovoljimo dnevne potrebe, da budemo samostalni i još mnogo toga, i prestajemo da mislimo na fakultet, predavanja, ispite, kolokvijume, i na ono što nam mnogima kasnije predstavlja veliki problem, a to su očekivanja naših najbližih. I tako mi pored svih borbi za opstanak i pripadanje, gubimo cilj zbog koga smo prvenstveno tu, i gubljenjem tog cilja počinjemo samo još više da upadamo u probleme -ako se na vreme ne trgnemo i ne suprostavimo našim strahovima, što je veliki korak, ali izvodljiv, zapamtite to.
Kako bi se pojedinac adaptirao na fakultet, a samim tim i na sve ove propratne stvari koje ga ometaju da se intelektualno ostvari, on mora da se oslobađa zavisnosti od roditelja, da izgrađuje, tačnije razvija osećaj samostalnog identiteta. Za normalan rast i razvoj ljudskog bića potrebne su osobe za koje se vežemo u detinjstvu, sa kojima ostvarujemo afektivnu vezu, ali i od kojih se tokom razvoja odvajamo da bismo izgradili i sačuvali sopstvenu individualnost. Razvoj treba da posmatramo kao izgradnju selfa, a to se postiže separacijom, autonomijom i nezavisnošću, i pravac razvoja ličnosti se kreće od stanja zavisnosti do stanja nezavisnosti, a polazak na fakultet je upravo to. Naš razvoj je stavljen na test, mi težimo da se osamostalimo i da u borbi između zavisnosti i nezavisnosti, i straha i hrabrosti, izađemo kao pobednik koji će konačno moći da se posveti onome zbog čega se u stvari i našao u ovakvoj situaciji. Kako bi došlo do uspešne adaptacije, svakako je prvo neophodna separacija. Ono o čemu treba da vodimo računa jeste da istovremeno treba i da se odvojimo od porodice, ali ne radikalno, već do određene mere, kako bismo sačuvali osećaj porodične bliskosti.
Još jedan od većih problema prilikom adaptacije jeste potreba za pripadanjem. Pripadanje određenoj grupi je neophodno jer se ljudi na taj način zadovoljavaju potrebu da vole i budu voljeni. Kako bismo zadovoljili tu potrebu, moramo da izađemo iz stanja mirovanja, i aktiviramo se. Rizik je neophodan kako bismo došli do uspeha. Naravno, moramo biti svesni da samo to što ćemo pokušati da zadovoljimo potrebu, ne znači nužno i da ćemo je zadovoljiti, jer nekada i najosnovnije biološke potrebe ne možemo olako da zadovoljimo, a kamoli ovakve, gde nam uspeh zavisi i od druge osobe, a ne samo od nas. Ukoliko potreba za pripadanjem nije zadovoljena, mi postajemo usamljeni. Sledi period emocionalne uznemirenosti, koja nastaje kada se osećamo neshvaćeno, otuđeno, odbačeno. Čovek sam sebe oblikuje pri interakciji sa okolinom i drugim ljudima. Ono što je veoma bitno jeste da mi ne upoznajemo samo druge ljude pri međusobnoj interakciji već i sami sebe. Pored socijalne usamljenosti, veoma je bitna i emocionalna usamljenost, koja nastaje usled gubitka objekta privrženosti. Socijalna podrška od strane prijatelja i porodice ne može da nadomesti emocionalnu usamljenost, tako da je naš pojedinac pod pritiskom i da nađe nove prijatelje, da pripada nekoj grupi, da ne bude stigmatizovan, a sa druge strane i da se ostvari u partnerskim odnosima.
Još jedan od većih problema prilikom adaptacije jeste potreba za pripadanjem. Pripadanje određenoj grupi je neophodno jer se ljudi na taj način zadovoljavaju potrebu da vole i budu voljeni. Kako bismo zadovoljili tu potrebu, moramo da izađemo iz stanja mirovanja, i aktiviramo se. Rizik je neophodan kako bismo došli do uspeha. Naravno, moramo biti svesni da samo to što ćemo pokušati da zadovoljimo potrebu, ne znači nužno i da ćemo je zadovoljiti, jer nekada i najosnovnije biološke potrebe ne možemo olako da zadovoljimo, a kamoli ovakve, gde nam uspeh zavisi i od druge osobe, a ne samo od nas. Ukoliko potreba za pripadanjem nije zadovoljena, mi postajemo usamljeni. Sledi period emocionalne uznemirenosti, koja nastaje kada se osećamo neshvaćeno, otuđeno, odbačeno. Čovek sam sebe oblikuje pri interakciji sa okolinom i drugim ljudima. Ono što je veoma bitno jeste da mi ne upoznajemo samo druge ljude pri međusobnoj interakciji već i sami sebe. Pored socijalne usamljenosti, veoma je bitna i emocionalna usamljenost, koja nastaje usled gubitka objekta privrženosti. Socijalna podrška od strane prijatelja i porodice ne može da nadomesti emocionalnu usamljenost, tako da je naš pojedinac pod pritiskom i da nađe nove prijatelje, da pripada nekoj grupi, da ne bude stigmatizovan, a sa druge strane i da se ostvari u partnerskim odnosima.
Poremećaj prilagođavanja nastaje kao reakcija na stres koji osoba doživljava i moramo napomenuti da je po simptomima sličan posttraumatskom stresnom poremećaju, ali su simptomi znatno blaži. Ono čega svi mi moramo biti svesni jeste da sposobnost brzog prilagođavanja i otpornosti na stres, nije nešto što čovek jednostavno poseduje ili ne poseduje, niti nešto što ostaje zauvek nepromenjeno, već nešto što se može učiti, razvijati, unapređivati. Lako prilagođavanje i otpornost na stres - ne značie odsustvo bola i napora kako bismo se adaptirali, već adaptivni kapacitet koji nam omogućava da brže, lakše i bolje ujedinimo svoje psihičke snage i izbegnemo ozbiljne disfunkcije.
Kako bi se naš fakultetlija izborio sa problemom prilagođavanja, neophodna je:
- - Identifikacija problema;
- - Produkcija mogućih rešenja;
- - Evaluacija i odabir rešenja;
- - Procena ishoda.
Veoma je korisno i da vežba određene tehnike relaksacije kako bi se oslobađao viška kako telesne, tako i mentalne napetosti, i sprečavao nalete negativnih emocija. Svaka kriza, pa tako i dolazak u novi grad i polazak na fakultet, šansa je i izazov, može da rezultira nekim od simptoma, ali isto tako iz nje ličnost može da izađe kao pobednik i da razvije i poboljša svoj kapacitet.
Svi mi se nosimo sa emocijama na različit način i zato je najvažnije da ih prepoznamo, prihvatimo i dalje vodimo. Tek nakon što ih prepoznamo, moći ćemo da ih kontrolišemo, a tek nakon što ih prihvatimo, moći ćemo da ih menjamo. I zato je bitno da uvek imamo na umu da svaka naša autentična reakcija na neku situaciju, bila ona neprijatna, ili prijatna, naš je najveći prijatelj u traženju i rešavanju problema.
#psihologija
#insp.
#psihologija
#insp.
Нема коментара:
Постави коментар