Oduvijek si imao iste rituale, blago
opijen sinoćnjim blebetanjem svakojakih gluposti u mraku kojeg je razbijala
ulična svjetiljka,
povlačio si nogu za nogom i teturao do
prozora.
Na mrljavom prozoru od naših noseva,
Koji su sinoć pripijeni tik uz njega takmičili kojom stranom ulice će
proći više naizgled sretnih ljudi,
Ti si nacrtao malog čovječuljka.
I dugo si ostajao gledati u njega
sve dok ne bi nestao i ostavio samo mrlju
na prozoru.
Zatim bi odlazio do kuhinje
I izvlačeći džezvu porušio svo naslagano
oprano suđe.
Psovao bi moje piramide
I taj moj ludi, opsesivni način slaganja i
igre.
Opsovao bi i šerpu koja svako jutro padne
Na pločice i koja je postala alarm za sve
komšije.
Svako jutro dobila bi po jedan novi žig.
I zaista je loše izgledala ta šerpa,
okrnjena sa svih strana.
Postidili bismo se svaki put kada bi neko
došao
i
otišao do kuhinje da opere ruke.
Ali svaki okrnjeni žig na toj šerpi
Bio je neka vsrta zapisa koliko puta sam
ja napravila piramidu,
A ti skuhao kafu.
Samo ona je brojala jutra.
Napravio bi kafu, a onda puštao džez.
Ja bih se kao pobunila, a ti bi nastavio
plesati.
Nikada nisam govorila koliko me to
usrećuje,
Oboje smo bježali od rutine,
A stvorili smo sebi jednu koja je bila
samo naša.
O noćima nikada ne bismo pričali.
Svi ti sretni ljudi sa obje strane ulice,
Koji bi jutrom prolazili ispod drugog
sprata
Ukoliko bi pogledali naš prozor vidjeli bi
oznaku
Da tu žive sretni ljudi.
Нема коментара:
Постави коментар