Ariel Cemović: Vrisak

A ja ću, zaista
Sad vrisnuti tako
Da čuješ, dokle god
Si morala stići.
Snažno kao
Voz po nekoj
Prerijskoj pustošiji,
Glasno kao
Nemilosrdni saksofon negde u
Zadimljenom baru,
Moćno kao
Neka ogromna
Afrička mačketina sa
Tek osvojenih stena.
Nek odjekne
Pa
Hapsite me!
Nek razbijem
Sve prozore u
Ovoj trošnoj ulici,
U ovom
Pustom gradu.
Nek naježiš se
Tamo negde u
Nekoj
Maloj,
Svojoj sobi,
I osetiš me
Tu negde u
Svome
Malom
Toplome stomaku.
Tad
Samo se osvrni i
Pomisli i
Znaću.
Ja ću, zaista
Sad vrisnuti jako,
Jer ne umem, stvarno
Da kažem
Kako
Sada i
Jebeno stalno,
Doveka
Te volim.




Нема коментара:

Постави коментар