Milena Nikolić: Zaplačem li

Zaplačem li
Iskopaj mi oba oka
Kao što si mi nekada
Iskopao srce iz grudi
I ostavio me da krvarim
Godinama
Na rukama ispraznih muškaraca
Nezrelih dečaka
Koji nisu umeli
Da se nose sa mojim besom
Kao što si ti umeo
A voleli su me više
Nego što ćeš ti ikada moći
Iščupaj mi jezik
Jer lagala sam
Dok sam pisala
„Poslednju pesmu o tebi“
A znala sam da ću pogaziti reč
Prevariti sebe
A ostati verna tebi
Lagala sam kada sam rekla
Da si izlizana priča
Da tu nema više šta da se kaže
A imam, kao Eskimi za sneg,
Još hiljadu i jednu reč
Kojom bih opisivala
Taj mladež iznad desne obrve
Boru iznad nosa kada se ljutiš
I crnu kosu koja bode pod prstima
Ne gledaj me tim vučjim očima
To je put kojim se ne ide
Bez preke potrebe,
U istu reku dva puta ne ulazim
Prošli put sam jedva 
Živu glavu izvukla
Ti si moje živo blato
U kome stojim godinama
Poluživa-polumrtva
Više se ne otimam
Znam postaće još gore
Zaglibiću još dublje
Ne dam da me vade 
Teram one što bi da me spašavaju
Ne treba meni slamka 
Da se za nju držim
Meni treba stena
A jedna takva stena
Me je povukla sa sobom na dno
A ja je, kao u bunilu,
Privijam uz sebe još jače
S godinama te sve teže podnosim
Sve sam manje imuna
A mislila sam da sam tu dečiju bolest
Odavno preležala
I boli me svaka tačka na telu
Koju si dotakao
Ti si rana koja ne zarasta
I zato, molim te,
Iskopaj mi oči
Jer vidim te u svakom 
Koji me zavoli
Ti si duh moje prošlosti,
Sadašnjosti
I budućnosti
Ti si moja fatamorgana
U pustinji proćerdanih godina
Jedini muškarac
Koga sam volela
U moru onih
Kojima sam se posle tebe 
Svetila.



Нема коментара:

Постави коментар