Autor: Bojana Obradović
Lektor: Olivera Totošković
''Bojana, ako smem da
pitam, a kako se vi
odmarate?'' upitala me je moja nova klijentkinja u kasnim dvadesetim. Jedno od
najčešćih pitanja. ''Čitam, slušam muziku, fotografišem, putujem i dugo šetam
kraj reke'',
odgovorila sam. Čitanje volim odmalena. I dugo sam opsedala biblioteke, maštajući da ću jednog dana moći da
zadržim sve te knjige koje mi se dopadaju, koje su me naučile velikim životnim lekcijama, i sa čijim likovima sam se smejala,
plakala i duboko u noć razmišljala o svemu. Posle fakulteta, a naročito nakon
edukacije iz REBT-a,
moj ulazak u knjižare bio je
ponekad
frustrirajući. Gledala sam police i nespojive knjige, naročito iz moje oblasti.
U početku sam čak pokušavala zaposlenima da ukažem na to da bi neke knjige trebalo razdvojiti,
na ozbiljna dela i ona neozbiljna, jer nisam želela da ljudi čitaju loše knjige
iz moje struke, sve
dok nisam dobila od klijentkinje preporuku da pročitam knjigu sa police
popularne
psihologije,
sa sugestijom da je njoj značila dosta. Šta sam uradila? Kupila sam knjigu isti
dan. Korice su bile užasne, ali zaista užasne! Krajnje stereotipne, roze boje
sa printom za široke mase. ''Ali daj šansu!'', rekla sam sebi, ako ništa drugo, otkriću više o svom klijentu.
Knjigu sam pročitala za jedan dan. Kasnije je preporučila mnogima. Shvatila sam
da su kolege sa ozbiljnim iskustvo (a kada to kažem, uglavnom mislim na dvadesetogodišnje
i duže), s puno naučnih dokaza, napisali knjigu koja se nalazi na tim
policama. Da li su oni ili njihovi izdavači shvatili logiku tržišta više nego
što mi iz struke želimo da priznamo, ne znam, ali znam da sam od tada počela da
kupujem knjige s tih polica.
Knjiga''Drugo lice ljubavi'' Džini Sejfer - jedna je od takvih knjiga. Autorka nas uči
osnovnim pojmovima iz psihoanalize, od Sigmunda Frojda, Donalda Vinikota,
Kohuta,
do Salivana, nudeći nam široko dodatno znanje kroz odlične reference (svi
štreberi ovog sveta,
ujedinite se ‒ ima dosta materijala za istraživanje) i objašnjavajući nam kako
se ova psihoterapija menjala kroz decenije.
'' - Pokazivao
je tek toliko zanimanja za mene da to bude povremeno potkrepljenje - rekla je.
Povremeno potkrepljenje, poznato takođe i kao parcijalno potkrepljenje, opisuje
paradoksalni fenomen primećen kod eksperimentalnih ispitanika: najbolje uče i
najduže zadržavaju naučeno kada su nagrade za tačne odgovore nepredvidljive.
Princip se često primenjuje i na ljudsku motivaciju. To je jedno delimično
objašnjenje hroničnog submisivnog ponašanja.''
Ali ako zanemarimo
štrebersku
ljubav, ova knjiga je jedno blago. Pisana lakim jezikom, tako da je mogu
razumeti i oni koji nikada nisu išli na psihoterapiju, niti imaju bogat
psihološki rečnik, sve sa ciljem da razumemo zašto biramo one koji nas iznova
povređuju, kako nastaju naše opsesivne ljubavi, nudeći duboko razumevanje u
najgore ljudske emocije poput ljubomore, mržnje, povređenosti. Posebno mi se
dopao ton kojim autorka piše o teškim stanjima, lošim delima prema sebi i
drugima, uz saosećanje i razumevanje čak i naših najgorih delova.
''Mučni
položaj u kojem ljubavnik svog partnera odbacuje, ignoriše ili mu je draži nego
drugi, zapravo ispunjava njegovu nesvesnu potrebu. Ne samo da toleriše bol koji
je sastavni deo te situacije već se čini da ga uporno traži. - Osećao sam se
trijumfalno kad me je želela - rekao je. Biti muškarac kojeg želi, čak i na
trenutak, važnije je od svega. To potvrđuje njegovu poželjnost i smiruje strah
i sumnje. To je protivotrov za traumatično odbacivanje koje dete doživi od
roditelja,
koji mu je centar sveta, a zbog toga vredi istrpeti svako poniženje. Ono što je
očigledno svakom slučajnom posmatraču nejasno je onome kome je taj protivotrov
potreban - ovo je takmičenje na kojem nikad neće pobediti.ʼ
Osim što je knjiga pisana
tako da su nam predstavljene životne priče različitih likova, nekadašnjih
klijenata ove psihoterapeutkinje, knjiga nas vodi kroz procese promene od
beznadežne ljubavi, preko komplikovane,
do ostvarene. U ovom delu, autorka i njeni klijenti nam otkrivaju šta je to u
ljudskoj prirodi što nas tera da ostajemo u odnosima koji obnavljaju naše
traume iz detinjstva, kako nas prijateljska ljubav može povrediti više od
ljubavne, i dokle smo sve spremni da idemo kada je naša ljubav neuzvraćena. I
taman kada razumemo odakle sve potiče, iz koje rane je glavno izvorište naših
tegoba, mi dobijamo potrebnu dozu razumevanja, podrške i načine da iz svoje
nepromenljive prošlosti naučimo one važne i (ne)ophodne lekcije, i krenemo
dalje, putem zdrave ljubavi.
''Megi
je tražila muškarca kome će se diviti, i ovaj je, činilo se, odgovarao opisu.
Bio je neko ko se mogao oponašati i idealizovati, njen pasoš za avanturu i
napredak. Površno gledajući, činilo se da je veoma smeo, veoma snažan, da sve
kontroliše, kao što narcisi najčešće deluju onima koji nisu toliko zaljubljeni
u njih. U stvari, pripisivala je ovom muškarcu više vrednosti nego što je
zaslužio. Dugo joj je trebalo da shvati da razlog nije što je ona bezvredna,
već što on nije u stanju da oseća ništa. Ponašanje poput Meginog ne mora nužno
postati utvrđeni obrazac ljubavi koji osobu beleži čitav život: veće
samopouzdanje, bolje prosuđivanje i poznavanje života, na kraju, većinu ljudi
zaštite od beskonačnog ponavljanja ovakvih događaja.ʼ
Ova knjiga nudi jedan od
najvažnijih uvida za ljude koji su doživeli posebne ljubavi, one velike,
strastvene, neobično uzbudljive, prepune žudnje i strasti, previše burne, a takve
se ljubavi
jedino i mogu ponoviti samo u disfunkcionalnom odnosu. S druge strane, knjiga
može pomoći i onima koji su u vezi ili prijatelji sa osobom koja ima emocije koje ne razumeju,
ali žele da ih razumeju. Ljubav ima i ono drugo lice, o kojem Džini piše smelo,
iskreno i toplo, pre svega prihvatajući ljudsku prirodu kao takvu, nesavršenu,
pogrešivu,
pa čak i zlobnu kada nam se srce slomi i u njega zariju rečii i dela izdaje. Svi smo mi bili odbačeni ili smo
nekog odbacili. Jedini način da se izlečimo od nezdrave i neuzvraćene ljubavi
jeste
da je pogledamo u oči i suočimo se sa sopstvenom patnjom.
''Pokušavamo
da iznova napišemo istoriju kada istina izgleda nepodnošljivo. Pokušaj da se
nezadovoljavajuća prošlost
prikaže drugačije veoma je popularan ljudski projekat, čak i kada je osuđen na propast.
Jedini pravi način da se transformiše nešto što se već dogodilo jeste da se iz toga nešto nauči.''
Нема коментара:
Постави коментар