Rekao je da su najlepša jutra ona u kojima provlači prste kroz moju kosu, dok se meškoljim u njegovom zagrljaju. Onako sanjiva, krhka. Dok tragam za njegovim najnežnijim crtama lica i verujem da ništa loše ne može da se dogodi onima koji vole. Jer sam oduvek imala njega.

Pitao me je zašto ljudi ćute.
– Ne znam za druge, ja ćutim kad se prožimamo. 
Ljubav je prožimanje, ćutanje i miris lešnika. Sve dok ne zastanemo i srca izgube ritam.

Bio je zbunjen jer ga često gledam ravno u oči. Misleći da pokušavam da odgonetnem dubinu njegovih misli. Sve ono što skriva. Sve ono što peče. Boli. A ja razmišljam o svim onim trenucima koji su nam oduzeti. Tako ih kradem. Uzimam na čuvanje. Skladištim. Beležim. Volim. I nastavljam da ćutim.

Rekao je da ne zna o čemu razmišljam. Da oni koji se vole, dele misli.
– Ja ne umem s rečima. Ja se služim srcem.

Ostavila sam zelene minđuše, san i delić stare hartije s ukrasnim slovima.
– Sanjala sam kako bos koračaš po mokroj pokošenoj travi. Da govoriš kako nećeš umeti da me voliš, jer si život potrošio na ljude koji su se plašili kiše.

A ti si uvek kisnuo za dvoje.