Autor: Ivana Jovanović
Lektor: Olivera Totošković
„Bila sam devojčica, a onda više ne.
Bila sam bača-poš, a onda više ne.
Bila sam kći, a onda više ne.
Bila sam majka, a onda više ne.“
Bila sam bača-poš, a onda više ne.
Bila sam kći, a onda više ne.
Bila sam majka, a onda više ne.“
Šta je žena? Kakvo mesto zastupa u očima
porodice, supruga, društva? Zbog čega postoji toliko stvari koje ona mora
istrpeti, oćutati, progutati zarad spasenja sopstvenog karaktera, a ponekad i
života? Zašto se to dopušta i zašto se o
tome ćuti?
Roman „Biser koji je slomio školjku“ već svojim nazivom obećava nešto katarzično i ekstatično. Obećava borbu. Školjka nekad opterećuje biser i predstavlja prepreku njegovom blistavom sjaju. Sputava ga i slama njegovu jedinstvenost. Na taj način, vešto skrojenim naslovom, Nadija Hašimi nas uvodi u priču o teškom položaju i bespomoćnosti avganistanskih žena. Svaka od njih je biser, ali ih je oklopila velika školjka nepravde.
Jednostavnim stilom pripovedanja, Nadija
Hašimi nas upoznaje sa protagonistkinjama romana – Rahimom i njenom čukunbabom
Šekibom. Kraj oca, zavisnika od droge, Rahima živi sa sestrama i majkom, koja se trudi da im
obezbedi bar privid normalnog života. Zavisne od volje svog oca, ponekad im je
dozvoljeno da idu u školu, a nekad ne. Međutim, sve se to menja odlukom da
Rahimu preobraze u dečaka sve dok ne dostigne vreme za udaju. Drevni običaj „bača-poš“
omogući će
Rahimi da bezbrižno šeta ulicama, da smelo pogleda muškarce u oči i bude
slobodna. U momentima dok uživa u svom dečačkom životu, hala Šejma, njihova
tetka, pripoveda priču o čukunbabi Šekibi, koja je pola svog života
provela radeći kao muškarac. „Devojka sa pola lica“ ili Šekiba bila je
obeležena čitavog života zbog nesreće u mladosti kada joj je vrelo ulje spržilo
lice. Odbacivana od strane rođaka, prijatelja i društva, rano je naučila da
bude jaka i da se bori za svoj život.
Generacijski jaz koji postoji između njih dve svakim se poglavljem smanjuje jer je, dok je Šekiba kao dar prelazila iz jedne ruke u drugu, Rahima bila udata sa samo 13 godina za muškarca očevih godina.
Roman na jedan vešt način daje sliku
Avganistana, unutrašnje politike, igre moći, vere i društvenih ograničenja.
Muškarcima je dozvoljeno sve. Mogu ugovarati brakove, uzimati žene trostruko mlađe od njih,
mogu izvršavati nasilje nad njima, staviti ih u kuću, iz koje ne mogu izlaziti
bez njihove dozvole i,
povrh svega, muškarci očekuju da im te iste ugnjetavane žene svojevoljno dođu u
krevet i rađaju isključivo sinove. Iz
poglavlja u poglavlje oseća se nemoć, bes i tuga zbog nemogućnosti da se
neke stvari isprave i promene. Oseća se žalost zbog utišavanja ženskog glasa,
zbog pogleda na nju kao na običan komad nameštaja, na ograničavanje ženske
uloge u društvu i uverenja da je ona ta koja mora očuvati ugled i čast. A ko
nju čuva?
Naviknuta na poniženja, odbacivanja, ugnjetavanja, poput naše dve glavne junakinje, ženi ostaje da se preda ili bori. Neke biraju lakši izlaz, neke uđu u koštac sa svim nedaćama.
„Ali ponekad, valjda, i moraš da prekršiš
pravila. Ponekad moraš da se kockaš ako nešto dovoljno vatreno želiš.“
Osim što gube pravo da slobodno
upravljaju
svojim životom, žene Avganistana strahuju od porodične „odmazde“ zbog zagorelog
ručka ili već nekog prekršenog pravila. Šanse za dostojanstven život su male.
Čitajući potresnu sliku života žene, uviđam da nijedna nije doživela pravu
ljubav, nije dozvolila sebi da mašta ili veruje u nešto bolje. Mogla je samo, poput Rahime i
Šekibe, da se bori i da živi sa onim što joj život daruje. Raj ili pakao.
Istinsku sreću ove žene osete pri rađanju, kada konačno doživljavaju da na ovom svetu imaju nešto svoje što im pripada i na šta niko ne može da im uskrati pravo. Krijući se od pogleda muškaraca, od radoznalog sveta svojim burkama, one skrivaju i sebe, čekajući dan kada će zbaciti sve sa sebe i otkriti kojim sjajem biser zapravo sija.
Njihova borba je dirljiva. Živeti u paklu,
a boriti se da vas ne sprže,
najveći je čin snage i volje. Možda se tako
razbijaju oklopi i školjke. Snagom karaktera, jačinom i prkosom. Ne dozvoljavajući da vas
pogaze i ponize.
Možda su pokrivene hidžabom ili burkama, ali one nisu skrile ono najvažnije – njihove oči. Oči bola, snage, života, lepote, iskustva. Oči žene, oči Avganistana.
#umetnost i kultura
#insp.
Нема коментара:
Постави коментар