Ispisane
fasade zgrada, jasna poruka ubada oči – Saznaj ko si i šta te koči, zatim se
otkoči i počni! Spisak je dug, duga je povorka, prati se šarada. Ispuštam ružu na pločnik.
Izgubila se radost grada, dremaju babe, deca motre monitore, apatija neumorno
vlada. Vrzmam se okolo, tražim proteste, tražim nekoga da me protrese i da
nastavim dalje, manje potresen.
Ništa, sve je mirno i pospano. Guši se gužva u samoj sebi, samo jedan jedini čovek se gura, ali ne hajem za detalje, od povetarca ne nastaje bura. Umoran i tmuran, ali odlučan da trajem, tražim film sa Umom Turman, onaj sa srećnim krajem.
Na kraju ipak, izbor dajem vama. Ubiti pticu rugalicu ili ubiti Bila. Ptica je ptica jer ima krila, čovek je čovek jer može da bira, takva je igra. Kome je muka, levo je izlaz.
Ko želi da ostane? Kad će repriza?
Svima je žao ptica, a svi smo deo istog filma, samo niko ne sme da prizna. Još uvek se snima.
Vreme je karma, ulica gola i srtma, vuče me da vodimo ljubav. Strašna je gradska tišina, budi u meni ronina. Bez gospodara, željan da stvaram lutam i tragam za tri ljubavi, poput Kronina. Nudim pesmu za šest penija, nudim istinu gorču od pelina. Hoću gore, hoću i dole, zlatna sredina je bižuterija.
Beograd je glava, mi smo mu truplo, večna je slava, sipaj mi duplo. Burbon u čašu mi naspi, kurblom vrtim grad, dok ne zaspi. Uđi u njega, prepusti se mašti. Svi smo mu dragi, svi smo tu naši. Tuda ja lutam, k'o drveni lutak vođen željom da postanem pravi dečak. Možda čak tvojom ulicom prođem, možda i stanem il' usporim korak, a ti se osvrni, uzmi mi ruku i pleši sa mnom, zamisli bajku.
Možda te sutra sretnem u parku, onom u Zemunu, znaš gde smo stali. Tamo ću biti sad novi ja, dovoljno veliki, dovoljno mali. Tu bismo zajedno podigli bunu, protiv monotonije i praznih dana, protiv melanholije i ekrana. Sve nam je dostupno, zamisli samo. Podigni jedra, zaplovi sa mnom. Predaj se vetru i budi vedra, jer ljubav čeka u etru čoveka.
Vojislav Stojsavljević
Нема коментара:
Постави коментар