Psiholog: Bojana Obradović, savetovalište ''Entera''
Usamljenost i samoća se često poistovećuju u svakodnevnom govoru. Međutim, biti sam i biti usamljen nije isto. Samoća je konstruktivno stanje kada osoba ima vreme za sebe i fizički je sama. Tad osoba može da se posveti učenju, umetnosti, prirodi, čitanju. Naime, ako želite da napišete knjigu, doktorski rad ili napravite neki novi izum, vrlo često će vam biti potrebno da budete sami i da se koncentrišete.
Posebna vrsta samoće je kada nam je potreban "prostor i vreme" da razmislimo o sebi i onome što nam se dešava. Naime, posle raskida, svađe, teškog dana na poslu, ili velikog uspeha, možemo poželeti da se malo osamimo i porazmislimo o svemu. Introspekcija, samorefleksija su korisne za naš lični rast i razvoj.
Svi smo verujem bili sami više puta u životu. Međutim, današnje moderno doba nam sve ređe daje mogućnost za samoću. Ne samo da je fizički sve teže ostati sam, već smo i izloženi tome da smo stalno konektovani. Mailovi, pozivi nam stižu u skoro svako doba dana i naše privatno vreme skoro pa nestaje. U firmama se sve češće susrećemo sa situacijama da se od zaposlenih očekuje da su stalno dostupni, dobijaju se službeni telefoni a mailovi se proveravaju i vikendom. Stanje u zemlji dovodi do toga da je teže biti samostalan i nezavistan pojedinac a i oni koji to uspeju često su prinuđeni da kupe male stanove i da dele prostor sa više članova porodice. Imati dvorište i biti offline danas postaje luksuz.
Vreme za sebe postaje sve kraće, a upravo to vreme nam je potrebno. Naša iskustva, naše emocije, naša razmišljanja treba osvestiti, proživeti, integrisati. Ponekad treba jednostavno sesti i duboko disati. I ljudi vam kažu: "Nemam ja vremena za to!", ili "Ne smem gubiti vreme! Stalno razmišljam o tome šta sam mogao da uradim za to vreme!". Međutim, danas se vreme gubi dok se juri da se ne izgubi!
Naša deca, a i mi sami, anksiozniji smo nego naši vršnjaci u nekim prošlim stolećima. Fenomen "fear of missing information" sve je zastupljeniji. Kada nismo konektovani, kada nismo u toku postajemo anksiozni povodom mogućnosti da nešto propuštamo. Onda vidite druge ili možda i sebe uhvatite u tome da gledate tv, ali istovremeno proveravete telefon ili čitate na telefonu, dok vam je istovremeno i računar upaljen. Kako kaže Šeri Terkl: "Biti sam se čini kao problem. Delim, dakle, postojim".
Šta ako vam kažem da je biti sam ne samo poželjno, već i zdravo po vas? Samoća je stanje kada smo sami, ali ne moramo tada biti usamljeni. To je stanje u kojem ste dovoljno dobro društvo sebi, i možete ga iskoristiti za istraživanje sebe, svog života i svojih potencijala. U jednom tekstu sam našla možda najlepši opis samoće: "Samoća znači unutrašnji mir koji potiče od ispunjenosti, to je uživanje u tišini, ona je osvežavajuća, daje nam mogućnost da ponovo spoznamo sebe i sagledamo stvari iz druge perspektive."
"Mladima bi glavni predmet učenja morao biti taj da nauče podnositi samoću: ona je naime izvor sreće i duševnog mira." A. Šopenhauer
Usamljenost se može definisati na više načina. Jedan od njih je da je to neprijatan osećaj otuđenosti i napuštenosti. Prema jednoj od drugih definicija, usamljenost je stanje u kome osećamo da nije ispunjena naša urođena potreba za društvenim kontaktima, odnosno to je tuga zbog samoće. Neki autori pak smatraju da je usamljenost stanje u kome osoba ne može da ispolji svoje potencijale, zatvara se prema spoljašnjem svetu i njene sposobnosti učestvovanja u razmeni iskustva, emocija i doživljaja sa drugima su smanjene.
Usamljenost može biti posledica situacije u kojoj se nalazimo i tada je obično to privremeno stanje. Promena prebivališta, promena posla, promena grada, promena države u kojoj živite, zatim gubitak ili izmenjene značajne veze mogu dovesti do usamljenosti. Verovatno je većina vas proživela taj osećaj kada je prvi put ušla u učionicu ili otišla na predavanje, novi posao, pa prvih par dana nemate sa kime da odete na odmor, pauzu za kafu ili da sedite. Kako odrastamo može se desiti da se naš krug prijatelja smanjuje, da se odnosi sa porodicom i komšijama menjaju. Prijatelji se sele u druge gradove, države ili dobijaju decu te samim tim nemaju isto vremena za nas kao pre. Ako se u tom periodu nalazimo u različitim "životnim dobima i sa različitim potrebama" možemo se osetiti usamljeno. Ova vrsta usamljenosti se uobičajeno razreši u kraćem vremenskom periodu, bilo tako što osoba prihvata novonastale relacije zadržavajući bliskost, ili se ako je u novoj sredi upoznaje sa novim osobama, gradi nove odnose i istražuje svoje mogućnosti.
Međutim, mnogo opasnija vrsta usamljenosti je ona kada se osećamo izolovano, odbačeno, neshvaćeno i napušteno. Tada osoba može biti zaista fizički sama, a može i biti okružena ljudima a i dalje se osećati tako. Tada imamo potrebu za kontaktima sa drugim ljudima, za bliskošću, ljubavlju, pažnjom ali ih nemamo. Pored osećanja usamljenosti, tada možemo da osećamo samosažaljenje, bespomoćnost, beznadežnost, anksioznost, dosadu, a možemo postati i depresivni. Anksioznost se može javiti povodom mogućnosti da to stanje ostane tajno, ali i povodom stupanja u nove odnose. Naime, osobe koje su se osetile usamljene, imaju negativnu percepciju sebe, drugih i okolnosti. Mogu sebe doživljavati kao manje vredne, manje zanimljive, manje sposobne nego što zaista jesu, dok su drugi opaženi kao manje zainteresovani, postojeći odnosi kao manje značajni, a život kao teži nego što zaista jeste. Neka od uobičajenih razmišljanja bi bila: "Niko ne želi da se druži sa mnom. Mene niko ne razume. Ovo se dešava jedino meni. Život ne sme biti ovakav. Drugi moraju da mi pruže pažnju, ljubav i podršku koja mi je potrebna. Mene niko ne voli. Užasno je biti sam! Ne mogu više da podnesem ovo osećanje. Nikada neću naći nekog ko će me zaista voleti."
Ovakav način razmišljanja dovodi do nezdravih osećanja poput depresije, osećanja krivice, besa, i anksioznosti. Osim što utiče na naše mentalno zdravlje, usamljenost utiče i na naše fizičko zdravlje odnosno dolazi do pada imuniteta i kardiovaskularnih problema.
Kada usamljenost narušava kvalitet vašeg života, vaših postojećih veza onda je potrebno raditi na tome. To može biti uz pomoć prijatelja, sami uz pomoć knjiga ili samoreflekcije, a ako vam ni to ne dovodi do poboljšanja onda je potrebno otići na psihoterapiju. Uz pomoć psihoterapeuta, vi ćete naučiti tehnike i steči veštine koje će vam pomoći da budete bolje. Npr: Ako se usamljena osoba inače oseća anksiozno u socijalnim relacijama, samim tim i ako je praktično svesna šta treba da uradi da se ne bi osećala više usamljeno, ona to najčešće neće uraditi zbog te druge nezdrave emocije.
Primer: osoba koja je usamljena opaža druge kao manje zainteresovane za nju, a pritom sebe smatra dosadnom i manje vrednom osobom. Dobija poziv za rođendan i pred odlazak na isti razmišlja: "Opet ću se osećati neprijatno, ne volim da idem na nepoznata mesta gde su ljudi koji ionako neće hteti da razgovaraju sa mnom! A i ja, uvek se pogubim i nikad nikome ne prilazim prvi! Mržim taj osećaj."
Prvo osoba koja ima sličan način razmišljanja se pored usamljenosti, suočava sa anksioznošću, ali i sa anksioznošću povodom svoje anksioznosti. To bi izgledalo otprilike ovako: niste trenirali godinama, prijavili ste se za maraton koji je za dva dana, vi i dalje ne trenirate i pritom odlazite na maraton u martinkama i još ste stavili ranac na leđa. Hm, biće malo teško trčati, zar ne? Kada ode na rođendan osoba sa ovakvim načinom razmišljanja će najverovatnije sedeti negde u ćošku, retko se upuštati u komunikaciju i otići će kući razočarana jer "opet se desilo isto". Mi to zovemo samoostvarujuće proročanstvo.
Naime kada očekujemo određene stvari, mi se nesvesno počinjemo ponašati u skladu sa našim očekivanjima što dovodi do toga da se naša očekivanja i ostvare. Ironično, mi smo kreatori sopstvene agonije! Međutim, samim tim što smo kreatori, kada prihvatimo svoju odgovornost onda možemo da kreiramo stvari i malo drugačije. Prvo bismo prihvatili sebe kao nekog ko je sklon anksioznom reagovaju u takvim situacijama, odnosno dozvolili bismo sebi da nam je neprijatno i da se ne snalazimo najbolje. Samim tim., nivo anksioznosti će se smanjivati i neće biti dodatno uznemireni. Nakon toga, kada smo prihvatili mogućnost javljanja anksioznosti, radimo na sopstvenoj anksioznosti vezanoj za stupanje u nova poznanstva ili produbljivanje odnosa. Osoba može biti anksiozna povodom toga šta će drugi misliti o njoj a može biti anksiozna i povodom mogućnosti da u odnosu ponovo bude povređena, razočarana (strah od bliskosti).
Kao što vidite, kada imamo nezdrava osećanja i disfunkcionalna ponašanja ponekad je teško razlučiti šta čemu prethodi i šta je posledica čega, te se možete naći u začaranom krugu iz koga je teško izaći sam. Baš zato što mi jesmo socijalna bića i zato što nam je potreba za ljubavlju i bliskošću urođena, u redu biti tužan i nezadovoljan kada to nemamo. I treba da se trudimo da ostvarimo ono što želimo. Ipak, napomenuću da će neki izabrati da budu sami. I to je u redu. Verujem da su se Tesla i Galilej osećali ponekad usamljeno. Da li je to put kojim svako od nas treba da ide? Ne znam, sami smo kreatori svoje sudbine i neki od nas će zaista možda odabrati to. Neki će nam upravo zbog toga možda podariti progres koji inače ne bi bio moguć. Ali isto tako verujem da je važno znati da li smo sami zato što želimo da budemo sami i stvaramo u toj samoći ili smo sami zato što se bojimo da ćemo biti odbačeni, napušteni? I još važnije da li smo sa nekim zato što se bojimo da budemo sami? Da li smo toliko konektovani jer smo u svojim životima više nego ikad udaljeni jedni od drugih?
Ne dozvolite da vas usamljenost vrati nekome kome nije stalo do vas, i još važnije ne dozvolite da vas usamljenost vrati nekome do koga vama nije stalo.
Za kraj, moja omiljena slika sa Burning Man festivala. "The love" je delo ukrajinskog umetnika Aleksandra Milov, i predstavlja dvoje odraslih koji sede okrenutih leđa jedno drugom. Kako sunce zalazi i mesec se rađa, dve male figure unutar figure odraslih se bude i osvetljavaju okolinu. Naše unutrašnje dete koje ima potrebu za ljubavlju, za dodirom, sposobno da oprosti, voli, dodiruje unutrašnje dete drugog i ljubav se rađa, ljubav pobeđuje tugu, bes, nerazumevanje. To dete unutar nas je i dalje tu. Samo ga treba probuditi i dozvoliti da se susretne sa drugima.
Rumi kaže:
"Vi ne trebate tragati za Ljubavlju, nego rušiti zidove koje ste izgradili oko nje."
#psihologija
#insp.
#psihologija
#insp.
Нема коментара:
Постави коментар