Maja Bogdanović: Ti se nikad nećeš promeniti

Ponekad sam prema sebi 
Surovo iskrena 
Neumoljiva.
Znam da budem racionalna 
Onda kada priznajem
Da nisam više tvoja 
Naivna
Prijateljica. 
Tvoja 
Jedina.
Ili neki drugi, bilo koji naziv
Kojim me etiketiraš u svojoj glavi.
Ona koja ti sa druge strane stola 
Odmahuje glavom 
Kad je vreme da odložiš čašu
Kad je vreme da pozoveš taksi.
Tvoj glas u glavi koji kaže 
„Preterao sam.“ 
„Dosta je za večeras“.

Ja nisam tvoje
Čudo od tri minuta 
Koliko ti bude potrebno 
Da zaboraviš sve što ti kažem u četiri zida.
Toliko ti bude potrebno da smetneš s uma 
Da si ljut na mene 
Da si obećao da više nećeš zvati.
Tad, kada sam prema sebi stroga 
Postanem nesigurna
Šta smo nas dvoje.
Dok čekam iza scene,
Iza zavese
Dok gledam u stopala
Pomislim
Koliko sam se promenila.
Dok tražim poznato lice u gomili
Pomislim
Ti se nikad nećeš promeniti.
Sva sreća pa mi tada šminka pokriva crvenilo 
Pokreti mi sakriju suze
Dok posle aplauza s kiselim osmehom
S naklonom
Prihvatam da smo ti i ja 
Najbliže tome da postanemo ništa
I da se neće sve, tek tako, preko noći rešiti
Ako me držiš za ruku
Ako me zamoliš za ples 
Ako mi ostaviš poruku na vratima

Jer znaš moje slabe tačke.
Ti ne razumeš
Da nije sve pravo ako se takvim čini
Da nisu ljubav naši razgovori koji traju celu noć
Ni naši osmesi kada nas nasmeje ista šala
Kada nam se svidi ista pesma.
Moram da te upozorim 
Da dolazi vreme ćutanja 
Za oboje.
Jer ako još jednom čujem tvoje:
Zaboravi, zaboravi sve.
Izvini, ali mi smo stvoreni jedno za drugo.
Izvini, ali ti me voliš.

Biće red na mene i biće kratko za kraj.
Izvini, ali zbogom.




Нема коментара:

Постави коментар