Intervju: Ivana Jovanović
Multitalenat, odvažnost, hrabrost i toplina - reči su koje bi opisale moju sagovornicu Anu Mariju Grbić. Pesnik, crtač stripova i ilustrator sa dve zbirke iza sebe - pod nazivom “Da, ali nemoj se plašiti”, “Venerini i ostali bregovi” i novom “Zemlja 2.0”, Ana Marija je svakako jedna od onih osoba za koje je malo reći da inspirišu – ona nadahnjuje i pleni svojom ličnošću. Kao idejni tvorac pesničkog udruženja “ARGH!” omogućila je da pesnici stupe na pozornicu i prevaziđu svoje strahove, te progovore o svojim najdubljim osećanjima. Opseg njenog umetničkog delovanja je širok, kao što su i horizonti svetova koje stvara nepregledni. Ne plaši se slabosti i jačine, već ih istražuje i pliva tim dubinama, jer kada rastavimo sebe na najsitnije deliće, sam proces ponovnog stvaranja stvori nešto genijalno. A, Ana Marija Grbić jednostavno stvara nepomućenu i iskrenu emociju.
U kom momentu si znala da je književnost tvoj poziv i šta je ono što te je privuklo poeziji?
Volela sam oduvek da pišem i to bukvalno bilo šta - pesme, priče, sastave, slogane. To da ne mogu da funkcionišem kao iole razdragano biće a da ne pišem bilo šta, bez ikakvih kriterijuma, navodi na to da je pisanje, možda, moj poziv.
Kako izgleda tvoj proces stvaranja jedne pesme? Gde i kada pišeš?
Često pišem poeme tako da nastaju u jednom dahu samo što jedan dah kod mene traje oko mesec dana. Posle radim na njima jako dugo. Nigde ne mogu da pišem osim u svom krevetu - u kom god mom prostoru da je taj krevet, eventualno pod. Imam tu sreću ili nesreću da dobro pamtim emocije, čak i one koje su me samo dotakle pre nekoliko meseci ili godina. Kada se nešto intenzivno ili u bilo kom smislu interesantno dešava - ne pišem. Ti divni prostori dosade i apatije, eto, bez njih ne bih mogla ništa da napišem.
Tvoja poslednja zbirka “Zemlja 2.0” je veoma intrigantna. Šta je najviše uticalo na njeno stvaranje i po čemu se razlikuje od tvog prvenca “Da, ali nemoj se plašiti” i zbirke “Venerini i ostali bregovi”?
Ona je došla silovito i nisam mogla da se bavim ničim drugim osim tom knjigom bar dve godine. Radila sam na nekoliko rukopisa uporedo, a onda sam ih sve napustila zbog ovog jednog. Čini mi se da nije prirodan nastavak na moje dosadašnje stvaralaštvo što me raduje jer ne želim da ikada imam prirodan nastavak na samu sebe. Po svemu se razlikuje od prve dve knjige osim možda po tom nekom sirovom i beskompromisnom pristupu emociji, prema kojoj se oduvek odnosim bez imalo strahopoštovanja. Ipak, čini mi se da sam u ovoj knjizi to zaoštrila do krajnjih granica.
U tvojim zbirkama, fizički izgled ljudi je uglavnom nesavršen. Na koji način gradiš svoje likove i šta je ono što putem njih želiš da poručiš?
Fizička priroda čoveka mi je dosta komična i zabavna, a volim da se zabavljam dok pišem. Gledam tako devojke kako konstantno povlače suviše kratke suknjice, dečake koji rade selfije, mršave i debele babe i dede. A svi su izgledali isto kao bebe i svi će na kraju, je' l, izgledati isto. Jeste čovek nesavršen, ali je beskrajno šarmantan u svojim pokušajima da ne bude istovetan. Telo je bitnije od duše jer je sadrži u sebi. A šta duša sadrži?
Kako prepoznati ko je Ahmo, a ko Anja u realnom životu? Ko je od njih dvoje tebi bliskiji?
Svakako je Anja neko ko je delimično proistekao iz mog ličnog iskustva, ali je i Ahmo vrlo poznata teritorija. Oni jesu, nažalost, generacijski junaci, jebiga, osujećena priroda mladosti.
Politički, socijalni i geografski aspekti se tiču “Zemlje 2.0”. Kakve “ožiljke” je ostavila naša burna istorija mlađim generacijama? Zašto je defokusirana?
Da, samo što ja o tome nimalo nisam razmišljala dok sam pisala ovu knjigu. Čudno je to u kolikoj meri osoba od krvi, mesa i papira, onda kada je ogoljena u svojim emocijama, postaje političko biće. Moja generacija reciklira ratna iskustva, to je ono što smo naučili od svojih predaka, a neproživljeni rat je često mistifikovan i opasan.
“Ne veruj svemu što je napisano” tvoje su reči u jednom od intervjua. Koliko je mašte, a koliko realnosti na stranicama tvojih knjiga?
Nema mašte. Nema realnosti. Nema drugih svetova nego ima samo ovog jednog. Nema ni zemlje 2.0 osim iz očaja. Ali na kraju sve što volimo nastalo je iz očaja što nemamo šta da volimo. I sve tako.
Kako uspevaš da konstruišeš da ranjivost i ogoljenost deluju oštro i moćno?
Valja se sebi nasmejati. Ukoliko ne shvataš sebe previše ozbiljno, sve će biti u redu. Ili se shvatiš ozbiljno pa onda prsneš od smeha, narugaš se.
Da li se ljubav može definisati ili je uvek drugačija i neobjašnjiva? Kojim rečima bi je opisala?
Ja volim sve da definišem i verujem da to život čini lakšim a malo je stvari koje život mogu učiniti lakšim. U to ime ljubav je simulacija drugog i boljeg rešenja za život.
Između ostalog, predaješ kreativno pisanje i idejni si tvorac pesničke organizacije ARGH. Šta odlikuje kvalitetno pisanje i dobrog pisca? Koliko takvih je prošlo kroz ARGH?
Kursevi kreativnog pisanja, bar oni koje ja mentorišem, nisu mesto gde se otkriva talenat već su mesto žive razmene iskustava i motivisanja mladih autora da se oprobaju u svim žanrovima kako bi se možda i neočekivano u nekome pronašli. ARGH je porodica koja postoji već punih sedam godina. Ušli smo u tu sezonu sa istim poletom i entuzijazmom sa kojim smo ušli u prvu, a sa ciljem da pružimo jednu zdravu atmosferu, jedan neformalni prostor u kome svoju poeziju čitaju i već afirmisani autori, ali i mladi autori koji tek stupaju na književnu scenu.
Poezija sve češće svoje mesto nalazi na socijalnim mrežama. Da li joj to ide u prilog? Kakva je budućnost književnosti i pisane reči?
Ista kao što je bila u 18, 19, 20. veku. Jedino što opstaje je kvalitet ali kvalitet sigurno opstaje. Pod tim podrazumevam onaj tanki i nežni prelaz sa događajnog, sa ličnog iskustva u sfere sveopšteg i vanvremenskog.
Gde naći Zemlju 2.0 i ko su ljudi koji žive u njoj?
Pronaći je u svojim jadnim i bednim nadanjima, u neakciji, u suštinskom odbacivanju sveta ovakvog kakav jeste, u najkukavnijem delu sebe koji bar svi imamo i lepo ga održavamo.
#umetnost i kultura #insp #intervju
Multitalenat, odvažnost, hrabrost i toplina - reči su koje bi opisale moju sagovornicu Anu Mariju Grbić. Pesnik, crtač stripova i ilustrator sa dve zbirke iza sebe - pod nazivom “Da, ali nemoj se plašiti”, “Venerini i ostali bregovi” i novom “Zemlja 2.0”, Ana Marija je svakako jedna od onih osoba za koje je malo reći da inspirišu – ona nadahnjuje i pleni svojom ličnošću. Kao idejni tvorac pesničkog udruženja “ARGH!” omogućila je da pesnici stupe na pozornicu i prevaziđu svoje strahove, te progovore o svojim najdubljim osećanjima. Opseg njenog umetničkog delovanja je širok, kao što su i horizonti svetova koje stvara nepregledni. Ne plaši se slabosti i jačine, već ih istražuje i pliva tim dubinama, jer kada rastavimo sebe na najsitnije deliće, sam proces ponovnog stvaranja stvori nešto genijalno. A, Ana Marija Grbić jednostavno stvara nepomućenu i iskrenu emociju.
U kom momentu si znala da je književnost tvoj poziv i šta je ono što te je privuklo poeziji?
Volela sam oduvek da pišem i to bukvalno bilo šta - pesme, priče, sastave, slogane. To da ne mogu da funkcionišem kao iole razdragano biće a da ne pišem bilo šta, bez ikakvih kriterijuma, navodi na to da je pisanje, možda, moj poziv.
Kako izgleda tvoj proces stvaranja jedne pesme? Gde i kada pišeš?
Često pišem poeme tako da nastaju u jednom dahu samo što jedan dah kod mene traje oko mesec dana. Posle radim na njima jako dugo. Nigde ne mogu da pišem osim u svom krevetu - u kom god mom prostoru da je taj krevet, eventualno pod. Imam tu sreću ili nesreću da dobro pamtim emocije, čak i one koje su me samo dotakle pre nekoliko meseci ili godina. Kada se nešto intenzivno ili u bilo kom smislu interesantno dešava - ne pišem. Ti divni prostori dosade i apatije, eto, bez njih ne bih mogla ništa da napišem.
Tvoja poslednja zbirka “Zemlja 2.0” je veoma intrigantna. Šta je najviše uticalo na njeno stvaranje i po čemu se razlikuje od tvog prvenca “Da, ali nemoj se plašiti” i zbirke “Venerini i ostali bregovi”?
Ona je došla silovito i nisam mogla da se bavim ničim drugim osim tom knjigom bar dve godine. Radila sam na nekoliko rukopisa uporedo, a onda sam ih sve napustila zbog ovog jednog. Čini mi se da nije prirodan nastavak na moje dosadašnje stvaralaštvo što me raduje jer ne želim da ikada imam prirodan nastavak na samu sebe. Po svemu se razlikuje od prve dve knjige osim možda po tom nekom sirovom i beskompromisnom pristupu emociji, prema kojoj se oduvek odnosim bez imalo strahopoštovanja. Ipak, čini mi se da sam u ovoj knjizi to zaoštrila do krajnjih granica.
U tvojim zbirkama, fizički izgled ljudi je uglavnom nesavršen. Na koji način gradiš svoje likove i šta je ono što putem njih želiš da poručiš?
Fizička priroda čoveka mi je dosta komična i zabavna, a volim da se zabavljam dok pišem. Gledam tako devojke kako konstantno povlače suviše kratke suknjice, dečake koji rade selfije, mršave i debele babe i dede. A svi su izgledali isto kao bebe i svi će na kraju, je' l, izgledati isto. Jeste čovek nesavršen, ali je beskrajno šarmantan u svojim pokušajima da ne bude istovetan. Telo je bitnije od duše jer je sadrži u sebi. A šta duša sadrži?
Kako prepoznati ko je Ahmo, a ko Anja u realnom životu? Ko je od njih dvoje tebi bliskiji?
Svakako je Anja neko ko je delimično proistekao iz mog ličnog iskustva, ali je i Ahmo vrlo poznata teritorija. Oni jesu, nažalost, generacijski junaci, jebiga, osujećena priroda mladosti.
Politički, socijalni i geografski aspekti se tiču “Zemlje 2.0”. Kakve “ožiljke” je ostavila naša burna istorija mlađim generacijama? Zašto je defokusirana?
Da, samo što ja o tome nimalo nisam razmišljala dok sam pisala ovu knjigu. Čudno je to u kolikoj meri osoba od krvi, mesa i papira, onda kada je ogoljena u svojim emocijama, postaje političko biće. Moja generacija reciklira ratna iskustva, to je ono što smo naučili od svojih predaka, a neproživljeni rat je često mistifikovan i opasan.
“Ne veruj svemu što je napisano” tvoje su reči u jednom od intervjua. Koliko je mašte, a koliko realnosti na stranicama tvojih knjiga?
Nema mašte. Nema realnosti. Nema drugih svetova nego ima samo ovog jednog. Nema ni zemlje 2.0 osim iz očaja. Ali na kraju sve što volimo nastalo je iz očaja što nemamo šta da volimo. I sve tako.
Kako uspevaš da konstruišeš da ranjivost i ogoljenost deluju oštro i moćno?
Valja se sebi nasmejati. Ukoliko ne shvataš sebe previše ozbiljno, sve će biti u redu. Ili se shvatiš ozbiljno pa onda prsneš od smeha, narugaš se.
Da li se ljubav može definisati ili je uvek drugačija i neobjašnjiva? Kojim rečima bi je opisala?
Ja volim sve da definišem i verujem da to život čini lakšim a malo je stvari koje život mogu učiniti lakšim. U to ime ljubav je simulacija drugog i boljeg rešenja za život.
Između ostalog, predaješ kreativno pisanje i idejni si tvorac pesničke organizacije ARGH. Šta odlikuje kvalitetno pisanje i dobrog pisca? Koliko takvih je prošlo kroz ARGH?
Kursevi kreativnog pisanja, bar oni koje ja mentorišem, nisu mesto gde se otkriva talenat već su mesto žive razmene iskustava i motivisanja mladih autora da se oprobaju u svim žanrovima kako bi se možda i neočekivano u nekome pronašli. ARGH je porodica koja postoji već punih sedam godina. Ušli smo u tu sezonu sa istim poletom i entuzijazmom sa kojim smo ušli u prvu, a sa ciljem da pružimo jednu zdravu atmosferu, jedan neformalni prostor u kome svoju poeziju čitaju i već afirmisani autori, ali i mladi autori koji tek stupaju na književnu scenu.
Poezija sve češće svoje mesto nalazi na socijalnim mrežama. Da li joj to ide u prilog? Kakva je budućnost književnosti i pisane reči?
Ista kao što je bila u 18, 19, 20. veku. Jedino što opstaje je kvalitet ali kvalitet sigurno opstaje. Pod tim podrazumevam onaj tanki i nežni prelaz sa događajnog, sa ličnog iskustva u sfere sveopšteg i vanvremenskog.
Gde naći Zemlju 2.0 i ko su ljudi koji žive u njoj?
Pronaći je u svojim jadnim i bednim nadanjima, u neakciji, u suštinskom odbacivanju sveta ovakvog kakav jeste, u najkukavnijem delu sebe koji bar svi imamo i lepo ga održavamo.
#umetnost i kultura #insp #intervju
Нема коментара:
Постави коментар