Noćas se zatvorio,
poslednji bioskop.
Rekao si da ćemo posle filma,
kod tebe.
Da dovršimo,
ono vino od sinoć.
Polu izvetrelo,
celu noć je stajalo na podu
pored kreveta.
Ti ništa ne bacaš,
sve ti je upotrebljivo,
dok ga ima.
Jutros si ga stavio u frižider,
da se rasladi.
Znaš da volim da pijem
iz zamagljenih čaša.
I gledam kondezovane kapi,
kako se slivaju do dna.
Dok ih moji prsti ne zaustave
i upiju.
Misliš da će to zamagliti
i pojačanu kiselinu vina.
Smešno ti je što čaša
mora da bude vlažna
sa obe strane,
dok mi je među usnama.
Kod tebe je sve praktično.
Ne osećaš finese.
One ti otežavaju bivstvovanje.
Zamara te
da osećaš više od nužnog,
a to nužno si sveo na minimalizam.
Megaloman si samo kada
o sebi govoriš.
Tako i voliš,
mene minimalistički
i koliko smatraš da je nužno.
A sebe megalomno,
ponekad čak i van svojih kapaciteta.
Pa ispražnjen,
dođeš da te ja volim.
Nedozirano.
Jer samo tako umem.
Нема коментара:
Постави коментар