Zaklela sam se da neću pisati
o tome kako bih volela da znam
na koju boju te podsećam
koji ukus osećaš u ustima
kad ti moj lik
sevne pod kapcima.
Ni o tome kako mi je žao
što i dalje gorim od želje
da saznam
kakav lik bih bila
u tvojim pesmama
i žalim što neću stići
da ti objasnim
da ja jesam zapravo dete
koje voli čisto i naivno
koje plače
i najdublje se razočara
pa oprosti
opet kroz smeh
jer deca ipak najbolje znaju
da je ponos
samo
loša igračka odraslih.
Pa možda
kad bi taj tvoj ponos
gurnuo pod tepih
zakucao ekserima
a otvorio oči
raširio ruke
i nasmejao se tako
dečije
samo jednom
možda bih ti tada rekla
kako ti mene podsećaš
na plamen narandžastu
ali onako poput zalaska sunca
a ne poput boje narandži
jer njih ne volim
i kako mi mirišeš na vanilu
a ponekad i na domaću kafu
u večernjim časovima
uz možda malo dima
i neki lagani ritam gitare
koji dopire sa radija
dok se i večeras zaklinjem
da o svemu ovome
neću pisati.
Нема коментара:
Постави коментар