Na kafi sa psihologom: O sreći

Studije sreće pokazuju da jednom kad dostignemo željeni nivo sreće, odnosno ostvarimo cilj ili želju, otprilike nakon dve godine naš osećaj počinje da bledi. Drugi istraživači su pokazali da dobitnici na lutriji nisu znatno srećniji od ljudi koji su ostali paralisani nakon neke nesreće. Iz ovih radova proistekla je ideja da ljudi imaju "polaznu tačku'' koja određuje njihovu sreću tokom celog zivota. Mi se navikavamo na bilo koju novu situaciju i neizbežno se vraćamo na opšte stanje sreće. Psiholog Sonja Ljubomirski ukazuje da je oko 50% naše srecće određeno nepromenljivim faktorima kao što su geni ili narav, naša polazna tačka. Po njenom mišljenju, 3 faktora, koja najviše utiču na povećanje naše sreće jesu: 

• naša sposobnost da pozitivnije iznova sagledamo svoju situaciju, 
• sposobnost da osećamo zahvalnost
• i izbor da budemo ljubazni i velikodušni

Negujući ove sposobnosti i izbore, mi produbljujemo i uvećavamo osećaj sreće. Biti stalno srećan je nedostižan cilj, i istovremeno pogrešan cilj. Život, prepun neizvesnosti i tragedija, zahteva s vremena na vreme da se oseća bol. U našoj ljudskoj prirodi je usađena potreba za povezanošću sa drugima. Čovek od čoveka uči kako biti čovek. Naša osećanja, naš kapacitet za deljenje, naša vulnerabilnost i velika hrabrost, daju životu smisao i pravu ljubav. Biti voljen-a i prihvaćen-a, voleti i prihvatati. Mnogi od nas pamte i poštuju velika imena ljudske civilizacije ili struke kojoj pripadamo. Ali postoji nešto što nikada ne zaboravljamo, a to su ljudi koje smo osećali, ljudi koje smo stvarno upoznali, zavoleli, ljude koji su u nas verovali, čuvali nas, i s vremena vreme, bili surovo iskreni, daleki i povučeni. Ljudi sa kojima smo (do/pro)živeli život. Porodica, prijatelji, ljubav (mislim da su reči dečko, devojka, ljubavnici, partneri, muž/žena - male da opišu pravu ljubav), mentori, učitelji. 
Čovek koji je kao okean prepun plima i oseka koje se u njemu smenjuju, opominjujući ga da će sreća ponovo doći, kao i bol, i zapljusnuti mu obale razuma ponekad rušeći sve pre sobom, a ponekad stvarajući rajski prizor, treba da zapamti, - dole u dubini uvek je mir. Tu čuvamo sebe, tu čuvamo sve naše ljude.



Нема коментара:

Постави коментар