Umetnici insp.irišu: Jelena Bukvić Atanasković

Intervju: Tara Đukić

Dok je hodila Vladičinom baštom Cetinjskog manastira, Jelena je rasla i snivala snove o onoj koja će postati danas - žena britke pameti, mekog srca i slobodne volje. Crnogorka sa velikim C, majka sa velikim M, žena sa velikim Ž, umetnica sa velikim U, insp.iracija sa velikim I. Njene kreacije nisu samo stvar estetike; one su suprotstavljanje jednom mentalitetu i jednom sistemu, i one su uzdizanje snage svetosti i duhovnih vrednosti koji su utkani u svaki posebno izrađen modni komad. Upoznajte Jelenu Bukvić Atanasković.


Foto: Alex Dmitrović

Osnovna zamisao brenda Fantasia di Yeya jeste da oživi autentičnu manastirsku ornamentiku kroz moderne, originalne i elegantne odevne komade. Kako si došla na tu zamisao?

Ideja je potekla od malih formata ornamenata na omotima za uskršnja jaja. Razmišljala sam kako bi bilo sjajno da ih imamo na odeći, home decor-u, i sl, te krenula u taj nimalo lak proces stvaranja. Uz pomoć moje neiscrpno talentovane sestre koja je sve to iscrtala, čoveka koji je razumeo moju ideju, pa te trake proizvodi u količinama koje su meni potrebne, kao i uz miks intuicije, vere i lucidnosti, 2016. godine nastaju prvi komadi.

Značajni deo tvog detinjstva čini odrastanje u Vladičinoj bašti Cetinjskog manastira. Šta u tebi budi pomisao na dom, Cetinje i Crnu Goru?

Šta u tebi budi pomisao na Beograd?

Beograd me kalio, dorađivao i obrađivao. Sada sam tačno pola života ovde - ovo je mesto gde sam se obrazovala, stekla nova prijateljsva, rodila svoju decu, gradila svoj put. Tako da slobodno mogu reći - isti je osećaj kada odlazim i dolazim u Beograd, kao i na Cetinje. No, vrlo je tačno rekao Žarko Laušević :

"Za mene u Beogradu tvrde da sam Crnogorac. U Crnoj Gori kažu – Beograđanin... Volim da svima dam za pravo...''

Koji je tvoj životni ''must have''?

Istina, istina i samo istina! Ne podnosim laž.

Kada jedna ponosita Crnogorka ruši predrasude kako u modnom dizajnu, tako i u životu uopšte, odakle crpi snagu i kako se bori sa urotom sredine u kojoj živi?

Nemam predrasude, ne rušim ih, ali ih primećujem i žalim slučaj. To je, kako kažeš, urota svake sredine. Delim ljude na dobre i loše, fraza da, ali istina. Često mi se u životu dešavalo da ljudi počnu da se ljute na mene kada primenim njihov model ponašanja u odnosu prema njima. Sada metodom eliminacije crpim svoju snagu... kako ono beše? Izbacim nepoznanice i imam beskonačno mnogo rešenja (smeh)!




Uspela si da dragoceno kolektivno nasleđe sačuvaš i predstaviš na jedan moderan, nesvakidašnji, ali pre svega autentičan način. Koliko je važno, a koliko je teško ostati svoj i drugačiji u današnjem svetu opšte uniformisanosti?

Uspeh je relativan. Ja još pokušavam, a kad prestanem da pokušavam, znaću da nisam uspela. Hvala ti što si prepoznala sve to u mom radu, bila bih srećna da i većina drugih ljudi to vidi na pravi način, jer meni je TO važno, a teško je ostati svoj upravo onoliko koliko si tuđi. Tako je i sa garderobom.

Koji odevni komad čuva tvoje najlepše životne uspomene?

Ja sam od onih žena koje se ne vezuju za stvari. Ne pamtim šta sam obukla kad sam se prvi put poljubila, često zaboravim gde mi šta stoji i šta sam kome pozajmila (to me najviše nervira kod  knjiga). Mogu da ti poklonim neku stvar, pa da je tražim posle par godina da mi “malo daš”, a ponekad “fiksiram” neki komad i stalno ga vrtim. A više od odeće volim nakit.

Koje životne istine i neistine, priče i mitove, poruke i opomene, nose kolekcije koje kreiraš?

Istina je da su sve kolekcije inspirisane ornamentikom, da su autentični ornamenti iz srednjevekovnih manastira svih šest kulturnih baština preneseni tkanjem na trake i spojeni sa odevnom vizijom brenda, a neistina da su ornamenti u etno-maniru samo kulturna zaostavština, jer oni su mnogo više od toga. Priča je da su modeli namenjeni ženama u svim životnim dobima, a mit je da godine postoje, poruka je da na jedan specifican i jos neistražen način čuvamo nasleđe regiona, njegov identitet i svoj lični, a krajnje je vreme ili ako hoćeš opomena da prestanemo da gledamo u tuđa dvorišta.


Ko ili šta se u životu najnežnije ljubi, najpažljivije čuva i najsnažnije voli?

Ko - deca, roditelji i porodica.
Šta - knjige, cipele i život.

Koju životnu lekciju si najduže učila ili je i dalje učiš?

“Spuštavah se ja niz vaše uže,
umalo se uže ne pretrže,
od tada smo viši prijatelji
u glavu mi pamet ućeraste”, ali je i dalje katkad ponavljam.

Kako je živeti svoj san?

Videćemo, samo što sam zaspala.

Koji planovi će obeležiti predstojeću 2019. godinu?

Revija i pokušaću da se predstavim van granica naše zemlje. Sada ne znam još u kom obliku, kada, gde i kako, ali kod mene se nikad ne zna.


#umetnost i kultura #insp.

Нема коментара:

Постави коментар