Maja Bogdanović: Zamišljam te

Zamišljam te 
Kada zažmurim 
Kada odmaram oči na palubi
Uvek kada nisam zauzet.
Zagledam se u oblake
Talase
Vidim te kako se smeješ
Kako vučeš kofer po asfaltu
Čim ugledam crvenu kosu koja viri ispod velikog šešira
Gledam u obrise tebe,
Kako se zaljubljuješ u ambicije
Odlučnost.
Čine te srećnom
Reči koje izgovara sa sigurnošću
„Znam tačno šta želim od života“.
Planovi o budućnosti.
Pronašla si njega
Koji uopšte ne liči na mene.
Nema bradu, zove te po imenu i ne sluša rok muziku.
Kada mi nedostaje zemlja
Pesak
Po koje poznato lice
Vazduh koji ne miriše na so
Pomislim na tebe
I tako mučim sebe
Prizorima tvojih ruku u njegovim
Kako te on grli
I ljubi.
Bude mi lakše onda da budem kukavica
Da od tebe bežim na drugi kraj sveta.
Da preležim morsku bolest
Ako treba
Jer tebe još uvek ne mogu.
Prija mi beg u neku drugu stvarnost
Makar ti to na početku delovalo čudno
I tebi i ljudima koji te sreću.
Pitaju gde sam.
Čude se
Otkud to.
Kažu za mene da sam jedan bezobziran čudak
Jer se nisam javljao
Svojima
Jer nisam poslao razglednicu
Prijateljima
Komšijama.
Oni ne znaju, vidiš?
Da je ovde na prodaju sloboda, strpljenje i petlja
A to neću slati nikome.
Uvek kad osetim miris ruma
Ti si mi pred očima
I ne ljutim se na tebe, ni na sebe
Jer ja volim kad si ti srećna
Dok brčkaš noge u moru
Daješ poslednji ispit
Oblačiš lepršave letnje haljine.
Konačno si pronašla ono za čim si u meni kopala
Rane mi napravila od potrage
Za srećom.
Mogu da te vidim i da te zovem
U pauzi za ručak
Posle ponoći
Čim se umoran bacim u postelju.
Znam da mogu, ali znaš šta?
Ne moram.
Rekao sam ti još onomad
Ovde sam na odvikavanju.
Od tebe.




Нема коментара:

Постави коментар