Desili smo se iz nadurene dečije ozbiljnosti.
E, nemoj da se zaljubiš!
E, neću!
Tako nezaljubljeni smo se ljubili
Kraj otvorenog prozora tvoje zadimljene dnevne sobe
Nije mi smetalo što pušiš k’o Turčin
Ni što nosiš bradu k’o Turčin
Ni što prožimaš turcizme
K’o da drugih reči nemamo
Ni što su ti moje oči i uva dva
Pretpremijera za pozorišne monologe
Nisu mi smetali ni šageri na radiju
Ni to što mi stiskaš zadnjicu
Čijom sam se veličinom besramno hvalila
Još na prvom sastanku
Joj baba da me čuje
“Zvuči kao gospođa”
Ne bi mi, bejbe, oprostila
Ovu prostotu
Da te je upoznala
Dopao bi se mojoj babi
I to bi jedino bilo bitno
Sigurno bi
Podsećaš me na očuha
Divan čovek
Koji isto tako divno
Izlazi na kraj sa mojom majkom
“Da draga”
Sa licem zgužvanim
U iskren osmeh
Dopao bi joj se
“Polako bejbe”
Ruka preko kolena
Koje tresem već celih pet minuta
I topao pogled ispod tih tamnih obrva
Tad bi već znao
Da sam na majku povukla
I srčanost
I živčanost
I nemogućnost da odolim
pasivnom rešavanju konflikta
"Ne duri se Lole,
Hajmo u borbu za porast nataliteta"
Dopao bi se mojoj babi
Već nedeljama me kumi
Za jedno praunuče
Nisam ti se nadala, bejbe
I u tom nenadanju
Dao si se kako bih se samo nadala
Dok sam delila
Besplatne ture ostacima mojih ruševina
K’o Pamplona u vreme svetog Fermina
Moje telo je bilo atrakcija
Za široke narodne mase
I pokojeg slepog putnika
Zalutalog u opustošenu arenu koride
Ti si samo slučajna žrtva
Već ranjenog bika
Čija glava preplašeno maše
Na iznenadne dodire
Ne zameri mi bejbe
Zameram sebi
Što se nisam bez mere dala
U te tvoje raširene ručerde
Ispred palate Albanije
U dno prazne Knez Mihailove
Ili se barem tako činila
Naspram tvoje plave raskopčane košulje
I ruku spremnih da me zagrle
Zameram si već dovoljno
Što sam k’o na kašiku merila
Reči
Dodire
Poglede
Samo nisam przničave opaske
Dovoljne da isteram iz tebe pundravce
Pa kad nestaneš ja opet vičem
“Vuk! Vuk!”
Ne zameri, bejbe
Što pišem pesme u nedoba
Dugačke k’o ratni opasači
Obećavam da mi se danas ne ratuje
Danas pravim spomen žrtvama
Nastalih u ovoj tragediji o samoizdaji
Jer komično nije bilo ništa
Sem one invazije dunavskih komaraca
Na moju polugolu zadnjicu
Ili možda savskih
Ko će ga na ušću znati.
Нема коментара:
Постави коментар