Intervju: Ivana Jovanović
Fotografije: lična arhiva
Jedan od osnivača benda „Ničim izazvan”, Boris Bakalov,
uspeo je da na nežan, jedinstven i izuzetan način dotakne naša srca svojom umetnošću. Otelotvorenje je inspiracije u muzici, fotografiji i videografiji, a nama otkriva kako mu delovanje u različitim granama, ne dozvoljava da ostane kreativno ograničen. Takođe, Boris nam je dočarao kolika može da bude snaga jedne iskre inspiracije, jedne pesme, jedne žene. Uživajte u intervjuu!
Reci nam nešto više o „O
tebi“ i kome si sve pisao pesme?
„O tebi’’ je pesma od koje je sve krenulo i imam osećaj da
što godine više prolaze, ona postaje sve snažnija i zrelija iako je to naša prva
pesma. Pesme koje sam do sada napisao su bile inspirisane osobama iz mog
okruženja, nekim njihovim pričama, interakcijama sa tim osobama, njihovim i
mojim maštanjima, a nekada i samo nekom rečenicom izgovorenom u pravom trenutku.
Inspiracija je čudna i divna stvar, i retko šta boli kao nedostatak iste.
Pored muzike, očigledna
je i tvoja ljubav prema fotografiji. Na koji način te ona ispunjuje?
Delovanje u više različitih grana umetnosti mi dozvoljava da
ne budem kreativno ograničen. Pored muzike volim fotografiju, videografiju,
grafički dizajn i svašta nešto pored toga. Kada nastupi nedostatak inspiracije
na jednom polju, okrenem se drugom i na taj način lako hranim konstantni stvaralački
poriv koji imam…
Sve što je „ničim izazvano”, što nastane i tvrdoglavo se drži na nogama, što je borbeno i jako – dugo opstane i uvuče se ispod kože. Rekla bih da je to slučaj sa albumima „Ničim Izazvan”, „Odlaziš”
i „Aurora”. Kako je izgledalo stvaranje svih ovih tekstova, melodija i osećanja koji
su našli svoj put do publike? Kakav je bio, a kakav je sada razvojni put benda Ničim
Izazvan?
Svaka pesma nastaje sama za sebe, inspirisana posebnom iskrom
neke emocije ili misli. Svaku pesmu smo stvarali za sebe. I onda kada mislimo
da je pesma dovoljno dobra, onda je podelimo sa prijateljima. Imali smo tu ludačku
sreću da smo svih ovih godina stekli veliki broj prijatelja koje bi neko ko ih
ne zna, nazvao publikom. Naš razvojni put je jedna lagana plovidba. Vreme nas služi,
oluja nema. Put je dug, ali mi nigde ne žurimo. Ne znamo čak ni gde ćemo, ali smo
sigurni da idemo u pravom smeru.
Vaša muzika poseduje taj
arhaičan i romantičan zvuk, akustične elemente, povezuje više žanrova, te je uvek drugačija
i posebna. Šta vas je inspirisalo da krenete u tom pravcu i da li time pokušavate
da sačuvate duh koji se nekad tako jasno osećao u muzici?
Upravo sve to što je navedeno u pitanju je zapravo i
odgovor. Mislim da su godine preslušavanja nečega što je nastajalo kada smo mi
bili jako mali, ili se još nismo ni rodili, dovele do toga da se glava pomalo
zasiti i da traži nešto novo, a da nosi istu takvu vrstu energije. Kako toga ima
jako malo, sasvim slučajno smo rešili da probamo da napravimo nešto što takvu energiju
poseduje…Vreme će pokazati da li smo uspeli u tome.
Ljudi, kako i sam kažeš, nisu sasvim svesni kako izgleda čin stvaranja pesme. Kada raščlaniš pesmu, rastaviš na deliće, ponovo sastaviš, obojiš glasom – šta si dobio, a šta izgubio u tom procesu? Koje je njeno stvarno značenje?
Pesma je jedan poseban organizam i praktično je neuništiv. Ako ima vrednost, ne postoji sila na ovom našem svetu koja može da je uništi i da joj nešto oduzme. Evo samo zamislite, ako je pesma dobra, možete je svirati samo uz gitaru, možete je svirati zajedno sa simfonijskim orkestrom. Možete je odsvirati u džez maniru, možete je odsvirati u hevi metal aranžmanu, ona će uvek ostati dobra pesma. Dobroj pesmi niko ne može ništa, ma šta god joj radili.
Pesma „Ko nam je ubio
radio” je vrlo intrigantna. Da li se osvrće na muzičku scenu koja postaje prenatrpana
svakojakim žanrovima ili je reč o našoj nesvesnoj dozvoli da svašta dođe u
etar?
Ta pesma je svojevrstan vrisak. Vrlo malo ljudi postoji u toj sferi muzike
koji i dalje rade ono što bi trebalo da rade, a to je da imaju odgovornost šta će
pustiti u etar, a šta ne. Imaju odgovornost
da ono što puste na svojoj radio stanici oblikuje tamo neke ljude, svesno ili podsvesno.
Ne sviđa mi se uopšte što toga skoro da više nema. Radio, zahvaljujući pojedincima,
još uvek nije mrtav, ali je vrlo životno ugrožen.
Žene su očarane svakim tvojim stihom. Šta sve vidiš u jednoj ženi, kako je doživljavaš?
Žene su magična i veoma moćna bića. Jednim pogledom i dodirom nam mogu od pakla napraviti raj a bogami i obratno. Žene su nas rodile, žene su nam najbolji prijatelji, žene su te koje nas najbolje razumeju i ostaju do kraja sa nama. Ženama smo dužni sve.
Da li si nekad bio brodolom mirnoj vodi i da li u ljubavi ima zakona?
Sigurno jesam, makar nesvesno. Svako je nekada nekome bio brodolom. Bitno je biti i u jednoj i u drugoj situaciji kako bismo, kada dođe vreme, umeli da podelimo i mirne vode i brodolome zajedno sa nekim, te da na kraju izađemo zajednički kao pobednici.
Vodite računa o vizuelnom predstavljanju publici. Da li je to završni „detalj” sa kojim sve dođe na svoje mesto ili može i bez njega?
Naravno da može i bez njega, ali ja lično to nikako ne preporučujem. Idealno bi bilo za svaku pesmu imati i po jedan spot, ali to je veoma teško za izvesti. Mi volimo da se bavimo spotovima, jer to je potpuno drugačije igralište za nas. Svakako, na prvom mestu je pesma, bez kvalitetne pesme možete imati Kusturicu na poziciji režisera i najskuplju filmsku produkciju, ništa vam ne bi vredelo…
Planovi, nadanja, ciljevi, auto-putevi, raskrsnice – da li takvim putevima
ideš ili dopuštaš struji života da te nosi? Šta možeš da nam kažeš o svojim sledećim
koracima?
Ispostavilo se da je svaki put - pravi put, ma koliko delovao pogrešno
u tom trenutku. Bitno je samo da cilj tog putovanja bude ispravan i da se
duboko veruje u njega. Kada pogledam na sve svoje pogrešne izbore u životu,
zapravo su bili najispravniji mogući, jer da nije bilo njih, ne bih bio na ovom
mestu danas, a koje mi se dopada. Sledeći koraci će takođe biti slabo isplanirani,
a čujemo se za petnaestak godina da vidimo gde se nalazimo i šta smo postali.
#insp. #intervjui #umetnost i kultura
#insp. #intervjui #umetnost i kultura
Нема коментара:
Постави коментар