Trebalo je da se podrazumevaš,
da ne moram da te tražim
po ćoškovima uskih ulica,
u mirisu proleća,
u snovima
kada svratiš,
prošetaš
i još brže nestaneš,
da ne moram da te čekam
kao kraj nedelje,
početak leta
i najdražeg prolaznika
jer si izgleda to i bio,
a trebalo je da se podrazumevaš,
da budeš tu,
nekad na sredini bine,
nekad u publici,
a ponekad iza kulisa,
u nekom prikrajku
kada sam teška,
ranjiva,
kada me razdire prošlost
iako govorim
kako sam je otkačila,
zaboravila na nekoj stanici,
kako je ne nosim sa sobom
jer nemam gde da je spakujem.
Trebalo je da se podrazumevaš,
da budeš moje pribežište
i dokaz svetu
da se ne govori naglas o onim najvažnijima,
o onima koji ti struje kroz krvotok
i usmeravaju na svakom raskršću,
ali nema te,
ne mogu te pokazati drugima,
ne mogu te dokazati,
hvaliti i braniti
kada me pitaju
što sam zamišljena,
o čemu pišem,
ko me je tako promenio
i već sam pomalo
umorna od objašnjenja,
opravdanja,
podsećanja da su najlepše reči bile ispisane
blizinom
tvojih prstiju i moje kože,
možda
baš zbog toga
ja
koja se poigravam rečima,
zavodim ih i krotim
zanemim
kada treba sebi da objasnim
zašto svaku želju potrošim na tebe,
a nisam mislila da ću tebe
morati da poželim
jer je trebalo,
stvarno je trebalo
da se podrazumevaš.
Нема коментара:
Постави коментар