Istina je,
Nisam sigurna
Da mogu biti
Zavodljiva
Ženstvena
Uvijena u stavovima
Bokovima,
Nikada nisam bila materijal za damu
Ne volim da me opominju
Nije za mene pravo
Kruto
Držanje,
Za mene je
Smeh u kome se oseća sloboda
Divljina i mir,
Bučan razgovor
Koji traje duže
Od Homerove "Ilijade",
Hod po žici i oprez
Da ne padnem u tuđu
Sliku
O sebi.
Istina je,
Nekada sam i kao dečak
Ratoborna
Gruba
Nežnosti lišena,
Muški ulazim u tuđu postelju
Bežim iz iste ranom zorom
Ježim se nad ljubavlju
U nekom kutku punom dima i praznih flaša,
Dozvoljavam da me lepa lica uvuku u monotoniju
Nemaštovitih razgovora
Ljubim se sa njima,
Kasnije se čupam i vadim,
Otresam svoje i tuđe površnosti
Palim cigaretu
Iako ne pušim
Da za par minuta osetim drugačiju vrstu gorčine
Od one u mojim ustima
Ždrelu i grudima,
Istina je,
Nekada
Nevino
Najranjivije
Retko kad viđeno
Kao dečak
Kao muškarac
Nasamo
Zaplačem.
Istina je,
Tada razgovaram
Sa duhovima žena
Koje sam nekada bila
Sve one
Nazdravljaju
Ovoj novoj koja se razvija,
Čija je ličnost od čelika
A duša od sevdaha,
Koja će biti toliko dobra
Da se neće moći ignorisati,
A ako nekad zadrhti
Biće to od strasti i želje,
Od veličine života
Kog grli rukama,
Sve te žene
Piju naiskap
Za mene
Fokusiranu
Predanu
Istrajnu
Jaku,
Kako bih se sabrala
Sastavila
Pronašla
Obrisala suze,
Jer znaju
Da nisu uzalud,
Za rađanje nove mene,
Izgorele u plamenu.
Istina je,
Nisam sigurna
Kuda sam to pošla
Ali sam krenula
Od nule
Od početka
Od devojčice
Devojke
Do
Žene
Koja će da prigrli sve strane svoje čudne ličnosti,
Koja će na momente i da zaboravi ko je
Izgubiće se
Samu sebe će spaliti
Ali samo da bi od vatre
Postala hladno zlato,
Jer je istina
Da ova nova
Žena
Neće dopustiti
Da joj se život
Svede na uobičajeno,
Neće dopustiti
Da bude još jedan u nizu
Déjà-vu.
Nisam sigurna
Da mogu biti
Zavodljiva
Ženstvena
Uvijena u stavovima
Bokovima,
Nikada nisam bila materijal za damu
Ne volim da me opominju
Nije za mene pravo
Kruto
Držanje,
Za mene je
Smeh u kome se oseća sloboda
Divljina i mir,
Bučan razgovor
Koji traje duže
Od Homerove "Ilijade",
Hod po žici i oprez
Da ne padnem u tuđu
Sliku
O sebi.
Istina je,
Nekada sam i kao dečak
Ratoborna
Gruba
Nežnosti lišena,
Muški ulazim u tuđu postelju
Bežim iz iste ranom zorom
Ježim se nad ljubavlju
U nekom kutku punom dima i praznih flaša,
Dozvoljavam da me lepa lica uvuku u monotoniju
Nemaštovitih razgovora
Ljubim se sa njima,
Kasnije se čupam i vadim,
Otresam svoje i tuđe površnosti
Palim cigaretu
Iako ne pušim
Da za par minuta osetim drugačiju vrstu gorčine
Od one u mojim ustima
Ždrelu i grudima,
Istina je,
Nekada
Nevino
Najranjivije
Retko kad viđeno
Kao dečak
Kao muškarac
Nasamo
Zaplačem.
Istina je,
Tada razgovaram
Sa duhovima žena
Koje sam nekada bila
Sve one
Nazdravljaju
Ovoj novoj koja se razvija,
Čija je ličnost od čelika
A duša od sevdaha,
Koja će biti toliko dobra
Da se neće moći ignorisati,
A ako nekad zadrhti
Biće to od strasti i želje,
Od veličine života
Kog grli rukama,
Sve te žene
Piju naiskap
Za mene
Fokusiranu
Predanu
Istrajnu
Jaku,
Kako bih se sabrala
Sastavila
Pronašla
Obrisala suze,
Jer znaju
Da nisu uzalud,
Za rađanje nove mene,
Izgorele u plamenu.
Istina je,
Nisam sigurna
Kuda sam to pošla
Ali sam krenula
Od nule
Od početka
Od devojčice
Devojke
Do
Žene
Koja će da prigrli sve strane svoje čudne ličnosti,
Koja će na momente i da zaboravi ko je
Izgubiće se
Samu sebe će spaliti
Ali samo da bi od vatre
Postala hladno zlato,
Jer je istina
Da ova nova
Žena
Neće dopustiti
Da joj se život
Svede na uobičajeno,
Neće dopustiti
Da bude još jedan u nizu
Déjà-vu.
Ivana Jovanović
Нема коментара:
Постави коментар