Milena Nikolić: Ti nisi tu da me zadržiš

Nesuđeni moj
Znam da ne voliš Bajagu
Ali trebalo bi da znaš
Život sa tobom uvek je bio žut
Čak i kada su dani bili sivi
I trebalo bi da znaš
Zavolela sam sneg
Sa prozora tvoga auta
I naučila da preživim
Neka beogradska tmurna jutra
I one predispitne napade panike
I trebalo bi da znaš
Nije mi smetalo
Da sa tobom stojim na kiši
I nije mi smetalo
Da pokvasim kosu
I razmažem šminku
Dokle god me ti ljubiš
Nesuđeni moj
Bio si alehemičar
Umeo si od moga besa
Da stvoriš smeh
I mene, divljakušu
Da pretvoriš u pitomu
Bio si mađioničar
Umeo si usnama da dopreš
Gde drugi nisu mogli ni rečima
I rečima da uzburkaš neka mora
Koja drugi nisu mogli ni usnama
Nesuđeni moj
Ovih dana je hladno
I kišovito
I kad god pogledam kalendar
Uglavnom je nedelja
I tada znam da mi trebaš
Treba mi malo tvoje topline
Da ugrejem dušu
I malo tvoje dobrote
Da napunim pluća
Pa bih te zvala suncem
I kućom
I domovinom
Jer bio si sve što smatrala sam svetim
Sve u šta sam se klela
I čemu sam se kao dete radovala
Nesuđeni moj
Kada počnu da tonu lađe
Pomislim kako si jedino ti
Mogao da zakrpiš rupe na ovoj palubi
Ili makar spaseš ovog posrnulog kapetana
Koji predugo plovi sam
Pa mu se u noći
Pričinjava pesma sirena
I polako gubi razum
Tragajući za obećanim kopnom
I polako gubi razum
Mahnit od želje da spusti sidro
I sagradi dom
Nesuđeni moj
Znam da ne voliš Bajagu
Ali sa mnom si zavoleo daljine
442 do Beograda
I do mene
A ti pljuneš na sve te kilometre
Samo da me vidiš 
A ti me zoveš iz dalekog grada
Samo da mi čuješ glas
Nesuđeni moj 
Bio si mi podrška i oslonac 
Bio si mi stub na koji sam se
Nekad naslanjala cela
I nije da ne mogu bez tebe
Ali kao i sve što je nestabilno
Dok je sunca držim se uspravno 
A kad krenu oluje, ja se rušim
I nažalost znam da ovaj put
Ti nisi tu da me zadržiš.



Нема коментара:

Постави коментар