Intervju: Tara Đukić

O životu kao čudu, ljubavi kao suštini i umetnosti kao neminovnosti, pričali smo sa jedinstvenim multimedijalnim umetnikom Vladimirom Labatom Rovnjevim, koji decenijama unazad pomera granice razmišljanja, delanja i stvaranja na našim prostorima.

Kažu da umetnost daje odgovore na mnoga pitanja, kako pitanja čovečanstva, tako i pojedinca. Na koja pitanja ste Vi dobili odgovore kroz svoje stvaralaštvo, inspirisano opčinjenošću zvukom, svetlošću, simbolima?

Umetnost je najiskreniji put traženja istine. Materijalizovanjem sopstvenog unutrašnjeg bića kroz reč, boju, oblik i zvuk, svaki put pokušavam da definišem sebe i svoje mentalne, duhovne i telesne potrebe. Pokušavam da smestim svoje svesno i nesvesno u ovo vreme koje nas nosi i prostor koji nas okružuje, te da kroz nesebično davanje na svom umetničkom i ljudskom putu nekoga dotaknem i inspirišem. Ne plaši me traganje za pitanjima i odgovorima iz nepoznatog i neopipljivog o smislu bitisanja, i stalno se preispitujem da li dovoljno i na pravi način živim i radim i adekvatno koristim svoja iskustva kroz multimedijalni pristup u svom stvaralaštvu.  

U stvaralaštvu kombinujete 16 različitih zanata, kojima povezujete svoju zamisao u celinu. Koji zanati su Vam najbliži i kojima se najčešće služite?

Privilegovan sam životom na Popovici gde u svom ateljeu kroz najrazličitije zanate uspevam da uhvatim svoje snove i dam im oblik, boju, zvuk... Volim za sebe da kažem da sam zanatlija i da svojim rukama kreiram realnost koju živim. Manuelni rad je osnovna ljudska potreba kojom usklađujemo i dovodimo u ravnotežu duhovni i materijani svet. Ne postoje granice u kreativnosti pri kombinovanju veština sa svim znanjima i stečenim iskustvima iz nauke i tehnike. A zanati su samo sinergizam celine u delu koji ideju materijaluzuju u loš ili dobar rezultat. Kao što mi je svaki prst ruke bitan, tako su i svi zanati sa koji vladam pravi izbor za realizaciju.

Među prvima u svetu ste stvorili akustične skulpture koje služe kao instrumenti na kojima izvodite bezbroj koncerata, izložbi, muzičkih priloga za radio, televiziju, pozorište i film. Tako je nastao Svaromfal (Svetlost središta), multimedijalni performans sa elementima duhovne i džez muzike. Koje emocije bude ti nesvakidašnji zvukovi u nama?

Zbog nekonvencionalnog umetničkog izraza, nailazite na pregršt različitih komentara, diskusija i spekulacija. Kako biste savetovali mlade umetnike koji su drugačiji,  i koji kreću svojim, neutabanim, do sad ’’neviđenim’’ putem? Gde da crpe snagu za borbu i istrajnost da ostanu dosledni sebi i da ne odustanu?

Umetnost je istina i lepota, a one uvek zavise od onoga ko ih posmatra i kako ih doživljava. Moj cilj je da što više ljudi prođe kroz identično emotivno iskustvo koje ja dajem u procesu stvaranja, i da kroz to iskustvo osveste svoju bolju, lepšu i kreativniju stranu. Svi smo mi delatna bića i verujem da je suštinska potreba za izražavanjem sebe univerzalana. Ono što nas razlikuje jeste način na koji to radimo i svetu prezentujemo, ali ako je u osnovi iskrenost, čista ljubav i autentičnost, onda je stvaralačko putovanje i osećaj zadovoljstva koji na tom putu imamo samo sebi cilj. Ostati svoj, ne ići pred tuđa vrata po svoje mišljenje je i najteži, ali i najkraći put dosvoje univerzalne istine postojanja.

Kada zavirimo u svet 21. veka, okruženi smo pričom o energiji i vibraciji koje mogu da se transformišu, da privlače, da kreiraju. Kako da koristimo energiju za bolji i kvalitetniji život?

Čovek nije samo biološki organizam savršene strukture i telesne organizacije, već jedno frekventno suštastvo koje u svom postojanju neprestano komunicira svojom energijom. Kada osvestimo i mogućnost da možemo svesno da biramo kako ćemo se osećati i kojom vibracijom privlačiti ljude i situacije, onda život postaje igra i uživanje. Ono što tražimo, traži i nas, pa se ja stalno iznova radujem svim novim, ali i ponovljenim susretima sa svojim unutrašnjim i spoljašnjim svetom. Na ljudima je samo da dozvole lepoti, ljubavi i dobroti da ih vodi i da kroz takvo vodstvo svakodnevno svedoče smislenijem i kvalitetnijem životu.  

Svaki čovek ima svoje sazvučje, ja to zovem personalni akord koji može biti u harmoniji i disharmoniji kod svakog od nas. Držati sebe u harmonijskoj vibraciji duha i tela je osnova svake dobre komunikacije sa sobom i okruženjem.

Kojim duhovnim vrednostima težimo u svojoj suštini i šta je ono što smo potisnuli, zaboravili pod okupacijom izokrenutih vrednosti 21. veka?

Živimo u vremenu u kome je više nego ikada potrebno da “izlečimo” sebe i ovu našu planetu koju bespoštedno trošimo. Moramo svakodnevno biti svesni prirodnih i istorijsko kulturnih vrednosti koje se nalaze pohranjene u fizičkom i duhovnom telu Zemlje. Moramo biti zahvalni što nam je ovakva priroda Božijom voljom data na čuvanje, ali i svesni odgovornosti da je kreativnim stvaralačkim pristupom nadograđujemo u cilju boljeg i svrsishodnijeg suživota. Lični duhovni i umetnički rad za koji tvrdim da je je najteži, ali i najvredniji oblik rada koji se realizuje samo kroz mnogo ljubavi, odricanja i vere je ljudska obaveza. Još važnije je da takva iskustva i stečena znanja prenosimo dalje na korist drugima. Počeo sam 1973. da se bavim ekologijom prostora i ekologijom svesti, a 1979. izašao je i moj prvi autorski LP, i prvi u svetu na ovu temu pod naslovom“Metamorfoza”. Tada je tematika ovakvog albuma bila šok za javnost, tim pre što se o tome nije razmišljalo. Ali, upravo je uloga umetnika da poentira onu temu u okruženju koja proročanski posmatra budućnost.

Danas nam svima obnova ekološke duhovnosti mora biti prioritet, a mentalno i fizičko „čišćenje“ imperativ svakodnevnog funkcionisanja. Stepen svesnosti i odgovornost za ono što ostavljamo u nasleđe je srazmeran ljubavi prema onima kojima planetu Zemlju ostavljamo.

Održali ste nezaboravan koncert 21. aprila u Novom Sadu. Koji su Vam planovi za dalji period?

U planu nam je veliki koncert u Moskvi sledeće godine na Dan planete Zemlje. Dobili smo poziv i da održimo koncert u Milanskoj skali. Očekuje me i izložba skulptura u Beogradu. Za 40 godina muziciranja nastupao sam u neverovantnim prostorima: u tunelima Petrovaradinske tvrđave, na padinama Fruške gore, u Rakovačkom kamenolomu, na Ušću, na glavnoj beogradskoj ulici, na otoku Iž na Jadranu, na otvaranju Bitef teatra u Beogradu. Nastupao sam i na Maderi u Španiji i na mnogim interesantnim mestima. Uvek je pravo vreme i mesto za predstavu davanja i primanja, umetničke i ljudske susrete, veličanje posebnosti i ljudskosti, i zahvaljivanje životu. Svaki dan je jedno novo čudo, jedna nova premijera i prilika da volimo, radimo i da se nadamo. Da živimo. Da budemo. Da postojimo za neku bolju budućnost.