Brankica Veljković: O ratovima

Hodala sam pustim ulicama
I desili su se zaista
Ti neki ratovi
I padale su bombe
A plač i lelek
Zauvek su se upleli
U dečje uspavanke.
I trajao je taj loš san
Predugo bez buđenja.
Predugo da bi nas
Ostavio iste kao što smo bili.
Predugo da bi nas poštedeo.
I nismo više bili sigurni
Gde je taj naš Bog
I zašto toliko patnje
Namenjuje nevinima
Zar se nisu dovoljno krstili
Zar nisu celivali ikone
Zar nisu dovoljno verovali?
I hodala sam pustim ulicama
Prazne duše i isplakanih očiju
Ne znajući da su već rođeni
Oni koje ću bezumno voleti.
Ne sluteći da nečiji dodiri
Mogu doneti zaborav
I nadu da je možda ipak
Sve što sam bila
I sve što je bilo
Samo težak san
Koji mi je srce toliko pritisnuo
Da je prestalo da diše.
Hodala sam pustim ulicama
A ti neki već su bili rođeni
I već je bilo zapisano
Da će me jednog dana
Baš oni probuditi
Baš oni voleti.




Нема коментара:

Постави коментар