Mi nismo isti kao ranije
i ja odbijam da prihvatim to kao neku osudu,
kojoj se treba stati na put
sa pripremljenom odbranom.
Ne želim da gledam na to kao na opasnost,
kojoj treba prići sa podignutim oružjem.
Ne smatram da mi je potreban
izgovor
obrazloženje
zašto smo se promenili.
Ne mislim da treba da me vređa
da me zaboli
kada nam neko to predoči
kada nas čudno gleda
kada nam kaže
„Drugačiji ste“.
Mi nismo isti ljudi koji su živeli u ovim kućama
i ne znam da li to znači da su na nas uticali
putevi
po kojima smo vukli prtljage i snove
Nisam sigurna
koliko su nas zaista usmeravale
odluke koje smo donosili
obećanja koja smo davali.
Ne ličimo na onu decu iz ulice
ne zbog toga što smo davno nekad zacrtali
da ćemo izaći iz okvira
da ćemo se sakriti od očekivanja
da ćemo biti različiti od ostalih.
Već zato što su nas menjala vremena koja su dolazila.
Osećanja
principi
Kajanja
oblikovali su nas kao da smo plastelin.
Trenuci kada smo motivisali sami sebe
inspirisali druge
kada su nam ruke drhtale ispod stola, a mi smo se smejali kao da je sve u redu
kada smo se maskirali hrabrim izrazom lica,
kada smo patili tuđe patnje, a ipak smo se držali svojih misli i reči.
Tada smo postali ono što jesmo danas.
Zato neću nikada da poreknem
neću više da pokleknem
već ću stoički reći
istinu,
da ne želim biti naivna
izgubljena
ranjiva
po cenu toga da odgovaram drugima.
Mi nismo isti ljudi kao ranije.
Ti i ja.
Oprosti, ali i ne želim da budemo.
Нема коментара:
Постави коментар